Bret Iston Elis

Dok sedim na kauču u dnevnoj sobi i čekam je, sa džuboksa Vurlicer čuje se pesma „Cherish“ i dolazim do zaključka da je Patriša večeras bezbedna, da neću iznenada da potegnem nož i isprobam ga na njoj naprosto zato što mi se prohtelo, da neću uživati da je gledam kako krvari iz rana koje sam joj naneo kad sam joj prerezao grkljan ili isekao vrat ili iskopao oči. Ona ima sreće, a razloge za sreću teško je objasniti. Moguće je da je ona bezbedna zato što je bogata, zato što su joj roditelji bogati, pa je to bogatstvo večeras štiti, a možda to zavisi samo od moje odluke. Možda mi je čaša šarfenbergera umrtvila nagon za ubijanjem ili možda jednostavno ne želim da upropastim ovo divno odelo Aleksander Džulijan kad krv one kurve počne da šiklja po njemu. Šta god da se desi, ostaje jedna neupotrebljiva činjenica – Patriša će preživeti, a ta pobeda ne zahteva nikakvu veštinu, ne traži bujnu maštu, niti bilo čiju genijalnost. To je prosto način na koji svet, moj svet, funkcioniše.

Mislim na svojih dvadeset šest godina. Sledeće godine imaću dvadeset sedam. Valijum. Hoću da popijem jedan valijum. Ne, dva valijuma. Mislim na mobilni telefon.

Njegove oči se pune suzama, moje se, kao vođene radarom, lepe za crveni lamborgini koji stoji parkiran uz ivicu trotoara presijavajući se ispod svetlosti uličnih svetiljki. Moram da se zaustavim, tresu me one tablete koje sam popio i sve oko mene nestaje: uplakani klošar, crna deca na kreku koja repuju uz zvuke trešteće ritam-mašine, jata golubova koja lete iznad grada u potrazi za mestom za odmor, sirene ambulantnih kola, taksiji koji trube, jedna riba koja ne izgleda loše u haljini Betsi Džonson, sve to bledi kao slike koje se ritmično smenjuju, ali polako, kao na filmu – sunce zalazi, grad tone u pomrčinu i sve što sada vidim je taj crveni lamborgini, a čujem samo kako ujednačeno, teško dišem. I dalje stojim tu ispred radnje i balavim, blenem, još dugo potom (ne znam koliko dugo).