Žoze Saramago

Korenje drveta znanja ne bira tlo, niti se plaši velikih razdaljina.

svet je tako sazdan, nismo kadri da se saživimo s tuđom mukom, ne razumemo je čak ni kad je veza prisna poput ove bliskosti majke i sina.

I pitam političke ekonomiste i moraliste da li su već izračunali broj duša koje je neizbežno osuditi na oskudicu, mukotrpan rad, čemer, zaostalost, bestidnu neukost, bespoštednu bedu i krajnju nemaštinu kako bi se proizveo jedan bogataš.

To je čista zabluda naivnih i neobaveštenih, početak nikada ne počinje od jedne određene tačke, početak je spor i dugotrajan proces koji zahteva vreme i strpljenje da bi se shvatilo u kojem pravcu treba ići, koji ispipava put kao slepac, početak je samo početak, i sam po sebi ne vredi ništa.

Nije to isto, jedno je ono što nam nosi dan, a drugo je ono što mi, sa svoje strane, donosimo tom danu, Prethodni dan, Ne razumem šta time hoćeš da kažeš, Prethodni dan unosimo u novi dan koji živimo, u životu gomilamo prethodne dane kao što neko gomila kamenje, a kad pokleknemo pod teretom, ne možemo ga više nositi, poslednji dan je jedini koji ne možemo nazvati prethodnim,

Čitanjem se skoro sve saznaje, Pa i ja čitam, Onda valjda nešto i znaš, Nisam više baš tako sigurna, Moraćeš onda da čitaš na drugi način, Kako, Ne postoji jedan za sve, svako nađe svoj, koji mu odgovara, ima ljudi koji čitaju čitavog života a da nikad nisu ništa pročitali između redova, koji se slepo drže onoga što je napisano, ne shvataju da su reči samo kamenje koje nam pomaže da pregazimo neku rečicu, da su tu da bismo mogli da pređemo na drugu stranu, a važna je samo ta druga strana

Hvala gospodine, Još je rano da mi zahvaljujete, Zahvaljujem vam što ste mi dali nadu, i to je već nešto, U nadu se nikada ne treba previše uzdati, Slažem se, ali šta nam drugo preostaje, za nešto moramo da se uhvatimo kad nam krene nizbrdo,

treba imati na umu da u životnim plovidbama ono što je za neke laki povetarac za druge je kobno nevreme, sve zavisi od vrste plovila i stanja jedara.

a to samo znači da bismo mnogo više saznali o složenosti života kada bismo se malo više udubili u njegove protivrečnosti umesto što traćimo silno vreme smeštajući ljude u kalupe, kao da se time sve može objasniti.

Živa je istina da niti mladost zna šta može, niti starost može ono što zna.