Džo Aberkrombi

Ako neprijatelje ne možeš naterati da ti veruju, bar možeš da ih nateraš da jedni drugima ne veruju. Strpljivo, rekao bi mu otac, samo strpljivo.

Ponekad skok izgleda nemoguć, ali kad ga izvedeš, shvatiš da je bio samo mali korak.

To je nevolja s greškama. Očas posla ih napraviš. Godinama ideš na vrhovima prstiju kao budala, onda samo načas skreneš pogled i...

Pljas.

Uvek postupaj časno. Pravilo koga se čovek lako pridržava. Ali šta kada je častan postupak pogrešan? To je pravo pitanje.

Lako je zaboraviti koliko imaš kada ti je pogled uvek prikovan na ono što nemaš.

Otac mu je nekada govorio da ljudi neprijatelje obično vide na jedan od dva načina. Ili kao neumoljivu, užasavajuću, nezaustavljivu silu koje se može samo bojati i koja se nikada ne može shvatiti. Ili kao neki komad drveta koji ne misli, ne kreće se, tupu metu u koju odapinješ svoje planove. Neprijatelj, međutim, nije ni jedno ni drugo. Zamisli da si na njegovom mestu, da on nije ništa manje ni više budala niti kukavica niti junak nego što si to ti. Ako to uspeš da zamisliš, nećeš mnogo pogrešiti. Neprijatelji su samo ljudi. To shvatanje mnogo olakšava rat. I mnogo ga otežava.

„Strpljenje je jednako ubojito oružje kao srdžba. Zapravo i više, pošto ga manje ljudi ima.”

Hal joj je bio kao stranac. Nije znao ništa o onome ko je ona zaista. Kako dvoje ljudi uopšte mogu jedno drugo da upoznaju? Svi kroz život prolaze sami, svako vodi svoju bitku.

Rat sve okreće naglavačke. Ljudi koji su ti u miru pretnja postanu ti najjača uzdanica kada jednom čelik počne da leti.

„Mir uvek deluje pomalo razočaravajuće”, reče njen otac, „ali zbog toga nije ništa manje poželjan.”