Antoan de Sent Egziperi

„Чо­век је уса­мљен и ме­ђу љу­ди­ма“, до­ба­ци зми­ја.

Све су од­ра­сле осо­бе не­кад би­ле де­ца. (Али се ма­ло њих то­га се­ћа.)

„Он­да ћеш да су­диш сам се­би“, од­го­во­ри му краљ. „То је нај­те­же. Мно­го је те­же су­ди­ти са­мом се­би не­го дру­ги­ма. Ако успеш се­би до­бро да су­диш, зна­чи да си пра­ви му­драц.“

Та­јан­стве­на је зе­мља су­за

Од­ра­сли во­ле бро­је­ве. Кад им при­ча­те о не­ком свом но­вом при­ја­те­љу, ни­кад вас не пи­та­ју о оном што је бит­но. Ни­кад вам не ка­жу: „Ка­кав је звук ње­го­вог гла­са? Ко­је игре нај­ви­ше во­ли? Ску­пља ли леп­ти­ре?“ Пи­та­ју вас: „Ко­ли­ко има го­ди­на? Ко­ли­ко има бра­ће? Ко­ли­ко је те­жак? Ко­ли­ко му отац за­ра­ђу­је?“ И тек та­да ве­ру­ју да су га упо­зна­ли. Ако од­ра­сли­ма ка­же­те: „Ви­део сам ле­пу ку­ћу од ру­жи­ча­сте ци­гле с му­шка­тла­ма у про­зо­ри­ма и го­лу­бо­ви­ма на кро­ву...“, они не­ће мо­ћи да за­ми­сле ту ку­ћу. Њи­ма ва­ља ре­ћи: „Ви­део сам ку­ћу од сто хи­ља­да фра­на­ка.“ Та­да ће уз­вик­ну­ти: „Ка­ко је ле­па!“

Де­ца мо­ра­ју мно­го то­га да пра­шта­ју од­ра­сли­ма

Све су од­ра­сле осо­бе не­кад би­ле де­ца. (Али се ма­ло њих то­га се­ћа.)

„Ти си за ме­не још увек са­мо де­чак сли­чан сто­ти­на­ма хи­ља­да дру­гих де­ча­ка. И ни­си ми по­тре­бан. А ни ја те­би ни­сам по­треб­на. Ја сам за те­бе тек ли­си­ца на­лик на сто­ти­не хи­ља­да ли­си­ца. Али уко­ли­ко ме при­пи­то­миш, би­ће­мо ствар­но по­треб­ни јед­но дру­гом. Ти ћеш за ме­не би­ти је­ди­ни на све­ту. Ја ћу за те­бе би­ти је­ди­на на све­ту.“

„Па, да, ја те во­лим“, ре­че му ру­жа. „Ја сам кри­ва што о то­ме ни­си ни­шта знао. Но ни­је ва­жно. Ипак, и ти си био исто та­ко глуп као и ја. По­ку­шај да бу­деш сре­ћан... Пу­сти то зво­но. Не тре­ба ми ви­ше.“

Он­да ћеш да су­диш сам се­би“, од­го­во­ри му краљ. „То је нај­те­же