Antoan de Sent Egziperi

Вр­ло је јед­но­став­на: чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во.“

„Сви љу­ди има­ју зве­зде, али оне сви­ма не зна­че исто

Та­да ни­сам ни­шта схва­тао! Тре­ба­ло је да су­дим по де­ли­ма, а не по ре­чи­ма. Ми­ри­са­ла ми је и на­дах­њи­ва­ла ме. Ни­ка­ко ни­сам смео по­бе­ћи! Мо­рао сам осе­ти­ти ње­ну не­жност скри­ве­ну иза тих сит­них лу­кав­ста­ва. Ру­же су пу­не про­тив­реч­но­сти

То ме је на­ве­ло на мно­га раз­ми­шља­ња о пу­сто­ло­ви­на­ма у пра­шу­ми, па ми је јед­ном по­шло за ру­ком да олов­ком у бо­ји на­чи­ним свој пр­ви цр­теж.

Љу­ди се на­гу­ра­ју у бр­зе во­зо­ве“, ре­че ма­ли принц „па он­да за­бо­ра­ве за чим су кре­ну­ли, шта тра­же. Та­да по­ста­ју не­мир­ни и по­чи­њу да се вр­те укруг...“

за­то што сам њу ја за­ли­вао. За­то што сам њу ја ста­вио под ста­кле­но зво­но. За­то што сам њу ја за­шти­тио за­кло­ном. За­то што сам због ње по­у­би­јао гу­се­ни­це (осим оне две-три што сам их оста­вио ра­ди леп­ти­ра). За­то што сам њу ја слу­шао ка­ко се жа­ли, хва­ли, или ка­ко по­не­кад чак и ћу­ти. За­то што је то мо­ја ру­жа.“

чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во.“

Ти по­ста­јеш за­у­век од­го­во­ран за оно што си при­пи­то­мио. Ти си од­го­во­ран за сво­ју ру­жу...“

Све су од­ра­сле осо­бе не­кад би­ле де­ца. (Али се ма­ло њих то­га се­ћа.)

Та­ко сам, то­ком жи­во­та, мно­го пу­та до­ла­зио у до­дир са озбиљ­ним љу­ди­ма. Ду­го сам жи­вео ме­ђу од­ра­сли­ма. То ни­је бит­но по­пра­ви­ло мо­је ми­шље­ње о њи­ма