Herman Melvil

A šta je volja božja? Da svome bližnjem činim ono što bih želeo da taj bližnji čini meni – to je volja božja.

Na ovome svetu, brodski drugovi, greh koji plaća svoj put može putovati slobodno i bez pasoša; dok vrlinu, ako je sirotna, zaustavljaju na svima granicama.

„O, tako isto moja savest visi u meni“, jada se on, „pravo naviše gori ona; ali odaje moje duše su sve iskrivljene!“

A eto, taj Gavan i sam živi kao kakav car u nekom ledenom dvorcu načinjenom od zaleđenih uzdaha, a pošto je predsednik društva za suzbijanje alkohola, pije samo mlake suze siročadi.

Jer grešan kako je bio, Jona ne plače i ne cvili za neposrednim izbavljenjem. Ostavlja on celo svoje izbavljenje Bogu, zadovoljavajući se time što će kraj svih svojih jada i patnji ipak gledati u njegov sveti hram. I u tome je, brodski drugovi, pravo i istinito kajanje; ne drečljivo moljakanje za milost, već zahvalnost na kazni. I koliko se Bogu dopalo ovo Jonino držanje pokazano je u docnijem izbavljenju Joninom iz mora i kita. Brodski drugovi, ja ne iznosim Jonu pred vas da se ugledate na njega zbog njegova greha, već ga iznosim pred vas kao uzor kajanja. Ne grešite, ali ako to uradite, pazite dobro da se zbog toga pokajete kao Jona.

Pokušaću da imam prijatelja neznabošca, mislio sam ja, pošto se hrišćanska dobrota pokazala kao prazna učtivost.

Jer nijedan čovek ne može nikad da oseti tačno pravu ličnost, sem kad su mu oči zatvorene; kao da je pomrčina zbilja pravi element naše suštine, mada svetlost može više da odgovara našem ilovačastom delu.

Ali on je to radio veoma pribrano, a svaki živi zna da, po oceni većine ljudi, uraditi nešto pribrano znači uraditi to otmeno.

Spoljašnji znaci i unutrašnje predosećanje, time se on rukovodio.

Neću u čamcu nijednoga čoveka – govorio je Starbak – koji se kita ne boji.