sr

Goran Skrobonja

  • b5434333455je citiraoпрошле године
    Sve ima skriven smisao, kriptične uzroke i nevidljivo značenje. Ja mislim da je ovo neprestano pronicanje iza privida, ova neprestana bitka za suštinu, ovo otvaranje Pandorine kutije, težnja za prauzrokom, za skrivenim smislom, za nedostupnom istinom, bogomdan talenat.
  • b5434333455je citiraoпрошле године
    „Grigore, ništa nije nemoguće. Ako postoji želja, za ostalo ćeš lako, zapamti to. A tada sam shvatio da treba da živim. I pored razočaranja.“
  • b4024998121je citiraoпрошле године
    „Šta je smisao života?“ Opet, oslanjajući se na antičku mudrost i modernu nauku, možemo naći ubedljive odgovore na pitanje svrhe unutar života. Konačna verzija hipoteze sreće jeste da sreća dolazi iz međuprostora. Sreća nije nešto što možete naći, pribaviti ili postići direktno. Morate postići neophodne uslove i onda sačekati. Neki od tih uslova su unutar vas, poput koherentnosti među delovima i nivoima vaše ličnosti. Drugi uslovi nalažu odnos sa stvarima izvan vas: baš kao što su biljkama potrebni sunce, voda i dobro zemljište da bi napredovale, ljudima su potrebni ljubav, rad i povezanost sa nečim većim. Vredi stremiti odgovarajućim odnosima između sebe i drugih, između sebe i svog rada, i između sebe i nečeg većeg od sebe. Ako potrefite te odnose kako treba, osećaj svrhe i smisla će se pojaviti.
  • Jelena Jaksicje citiralaпре 2 месеца
    Soliter koji se uzdizao kraj Bogoslovije i gospodario pogledom sa platoa na kome se nalazio Omladinski stadion, bio je ružan sivi toranj posađen tu bez ikakvog smisla, kao da su urbanisti u vreme njegove gradnje zajedno sa projektantom hteli samom Svevišnjem da pokažu srednjak. Kada bi neko onima koji su manje upućeni u istorijat te veštačke betonske pećine rekao da je zgrada u Ulici Mije Kovačevića broj 9 svojevremeno osvojila uglednu nagradu za projekat, pogledali bi ga s nevericom i otišli odmahujući glavom... Mada ni to nije sigurno, jer narod je navikao da malo po malo saznaje o svojoj daljoj, a posebno bližoj prošlosti, mnogo gore i nelogičnije stvari.
  • Jelena Jaksicje citiralaпре 2 месеца
    Ono što mu je ulivalo strah bila je prevelika sličnost s osećanjem koje ga je izbezumljenog oteralo u šumu iz krvlju oskrnavljenog doma i kasnije pohodilo u košmarima; bila je to slutnja da će neka moćna ruka posegnuti iz ništavila i konačno ga odvući na neko užasno mesto, gde i najcrnja predstava o paklu izgleda kao turistički prospekt.
  • Marijanaje citiraoпре 2 године
    Nešto je tu nedostajalo. Neka trunka odlučnosti, možda čak i drskosti, koja bi stvari dovela u red i omogućila im da se pronađu. Umesto toga, produžili su odvojenim stazama sa povremenim ukrštanjima i periodima razdraganog i veselog druženja kakvo mogu da iskuse samo ljudi stvoreni jedno za drugo, posle kojeg bi se vraćali svako svome, noseći i dalje u glavi prisutnu pomisao na te dragocene trenutke, negujući sećanje na njih kao redak cvet.
  • Marijanaje citiraoпре 2 године
    Nešto ih je sprečavalo, iako su oboje bili duboko impresionirani jedno drugim. Znao je da joj se on sviđa i da ga ona smatra izuzetno zanimljivim, inteligentnim i sposobnim; što se njega tiče, on je cenio njenu ambiciju i retku samosvest, ali još više detinjastu veselost i sunčani osmeh koji bi uvek uspeo da ga vrati u ono zauvek izgubljeno, slatko vreme prvog dečačkog zaljubljivanja. Ali...
  • Marijanaje citiraoпре 2 године
    Nešto kasnije svršili su zajedno i ostali da leže tako, zadihani i oznojeni. Dok mu je onako sklupčana, kao mače, zarivala nokte u leđa, u strahu da sada ne ustane, da je samo sada ne ostavi ni na delić sekunde samu, pitao se zbog čega oseća samo tugu. Bilo je to kao da je neki drugi, mnogo mlađi on, nestao zauvek.

    Na jeziku je osećao slani ukus njenih suza.
  • Lazarje citiraoпре 2 месеца
    Jer, čekale su vreme – onih nekoliko praznih i gluvih trenutaka oko ponoći kad sve obuzima smiraj i kad se kapija neba i zemlje na tren otvori za noćne sablazni.
  • Lazarje citiraoпрошлог месеца
    Moja priča počinje jedne rane zore dok sam ležala u krevetu budna, umorna nakon samo par sati nemirnog sna ispunjenog teškim snovima. Pokušala sam ponovo da zaspim, ali znala sam da je kasno: šou u kojem sam bila i domaćin i gost već je bio počeo.

    „Dobro, šta sad hoćeš?“, upitao je domaćin.

    Nije, zapravo, morao da pita. Gost je imao prilično širok repertoar, ali u poslednje vreme jedna tema je počinjala da dominira: svrha mog života.

    Nije to bilo novo pitanje i u potrazi za odgovorom ili, tačnije, odgovorima, bila sam već istražila mnoge puteve sopstvene svesti. Po pravilu, obično bih našla neki koji bi izgledao smisleno, ili dovoljno smisleno u toj fazi života, dovoljno upotrebljivo da se s tim životom nastavi uz sasvim pristojnu dozu zadovoljstva. Ali odnedavno, sve češće mi se dešavalo da pomislim kako su mnogi od tih odgovora bili lažni. Bili su na neki način... preudobni; ono što su nudili nije zahtevalo mnogo truda. Moj život nije trebalo da izgleda tako. Ja nisam imala nameru da postanem neko ko živi od malih rituala, opterećuje se unutrašnjom dekoracijom i ispunjava slobodno vreme najnovijim holivudskim produkcijama. Ja nisam želela život na „udobnoj sobnoj temperaturi“ – kako je to lepo nazvao Hese – a to je upravo ono što mi se dogodilo. Problem je bio u tome što je takav život počinjao da mi prija. Ali postoji tu i nešto mnogo važnije: to što sam sebi počela da govorim da, zapravo, za nešto drugo nikada nisam imala ni sposobnosti, ni snage. A u godinama kada čovek počne da, tu i tamo, podvlači po neku crtu – tako nešto mirisalo je na sasvim solidan poraz. Na onaj vrhunski poraz, zapravo: poraz sebe.

    S vremena na vreme pokušala bih da nađem onaj trenutak u kom su se stvari, za mene, odlučile; raskrsnicu na kojoj sam krenula pogrešnim putem. Ali činilo se da je to besmislena vežba jer, naravno, nije postojao način da se vratim i krenem onim drugim. Rezultat je bila ozbiljna depresija.

    Tog dana gost nije imao nameru da odustane bez žestoke borbe, i mislim da su postojale sve šanse da me, ako mu dam samo još malo vremena, konačno prevede preko one crte koju je zapravo lako preći, i odvede u ništavilo. Alternativa je, naravno, bila da priznam poraz, utopim se u masu i naučim da funkcionišem bez griže savesti zbog toga što sam sebe izneverila.

    Obe opcije značile bi, na ovaj ili onaj način – moj kraj, shvatila sam.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)