Bojan Ljubenović

О Србији човек може имати мишљење какво хоће, али ретко која земља своје поданике тако добро припреми за смрт као она. Штавише, људе у Србији већ вековима више изненади живот него смрт.

Човек не мора предуго да живи у овој земљи да би схватио да Срби уживају у својим заблудама и да их никада не би мењали за неки, не дај боже, трезвен став.

Али, да ти кажем, нисам посустајао, вредан сам човек, златне руке имам, знао сам да једном морам да успем.

Видим, дакле, да од киоска нема вајде па решим да направим локал. Одем у општину, тутнем пар коверти коме треба и решим проблем с дозволом. Знаш већ, у нашим општинама мито ти је ко кумство, то се не одбија. Исто вече срушим киоск и преко ноћи озидам локал, проширим се максимално, до ујутру испао ко бомбона. Ту ставим прст на чело и запитам се шта да отворим а да малко дуже потраје.

Срећом, ту се нађе мој кум Лаза па ми каже: А што ти, куме, не отвориш факултет?

Главни град Црне Горе је Подгорица, а главни град Црногораца је Београд. У Београду живи више Црногораца него у Црној Гори, па се не зна је л’ београдским Црногорцима Црна Гора дијаспора или матица.

Ево, на пример, сви који нешто раде у Србији јесу мањина. Оних који ништа не раде има знатно више. Али и од мањине има мањина, па су тако сви они који раде и притом примају плате такође мањина. Још је мање оних који плате примају редовно, а најмању мањину представљају они који од своје плате могу пристојно да живе.

Пре скоро две деценије демократија је по други пут стигла међу Србе. Указала се једног сунчаног поподнева, 5. октобра 2000. године, након што је обишла све околне земље. Како у Србији дуго није била, требало јој је мало више времена да нађе пут. Да би дошла до Београда променила је више превоза, ишла је пешице, камионима, аутобусима, да би на крају стигла багером. Неки су после говорили да су је чак видели и на оклопним транспортерима.

Видим, пријатељу, гледаш у ово моје свилено одело, скуп сат и ајфон у руци. Сигурно мислиш да сам неки скоројевић што се обогатио преко ноћи. Ниси ни свестан колико грешиш: сваку алку на овом златном ланцу око мог врата крваво сам зарадио

Наредних десет година утрошено је да би се утврдило да ли је Београду потребан лаки или тешки метро. Да би се та дилема решила позвани су и експерти из Шпаније, Француске, Аустрије и Кине. Сви су се сложили да је за Београд и лаки метро – тежак!

Зато подземну железницу Београд нема ни данас.

Има само подземље.

Питајте Србина о било чему и он ће вам одговорити кô из топа. Рећи да нешто не знате или да о некој теми нисте довољно информисани овде се сматра врхунском срамотом, па се зато сви тога чувају као живе ватре.

Овде не можете наћи довољно необразованог чове­ка да би вам на неко питање ускратио одговор.

Драги моји,

Одувек сам мислио да су млади и здрави људи, у пуној стваралачкој снази, темељ сваког друштва, основа на којој почивају њене садашњост и будућност. Тек када сам дошао у Србију, схватио сам да то не мора нужно бити тако и да је овде управо супротно. Млади, вредни, а нарочито образовани људи у овој земљи нису на нарочитој цени, штавише слободно вам могу рећи да их овде нико не цени ни колико црвљиву шљиву.

Наиме, темељ на коме почива данашње српско друштво, а богами и држава јесу – пензионери!