On isprati njen prst i vide jedan jedini list koji ne izgleda sasvim isto kao ostali. Bio je zelen i debeo, stajao uspravno i bacakao se kao riba, uvrtao se kao na vihoru. Bio je jedini list na drvetu koji se pomerao. Ostali su mirno visili u nepokretnom vazduhu. U kraju nije bilo vetra, ali taj list je bio manijak.
„Znaš li šta je to?“, upita ona. „To je duh.“
„Stvarno?“, reče on.
„Taj list je opsednut.“
„List može da bude opsednut?“
„Sve može da bude opsednuto. Duh može da živi svugde, pa i u listu.“
Gledao je kako se list okreće kao da je privezan za zmaja.
„Zašto to radi?“, upita on.
„To je duh neke osobe“, reče ona. „Otac mi je pričao o tome. Jedna od njegovih starih priča. Iz Norveške, kad je bio dete. To je neko ko nije toliko dobar da bi otišao u raj, ali ni toliko loš da bi otišao u pakao. On je između.“