Kad on ode, ona ostane da sedi posmatrajući vatru, u onom stanju opijenosti kad čovek za nečim žudi a ne može da ga dosegne i ponekad, dok razmišlja o nečemu što je rekao, nasmeši se i legne na ćebad ispred vatre i dalje se smešeći.

Ljudi osuđuju takvo rasuđivanje, malena. Veruju da je insistiranje na suštinskoj izlovanosti ljudskog uma ravno ludilu. Ali u praksi svi to prihvataju. Ne bismo dozvolili društveno raslojavanje da, na osnovnom nivou, ne shvatamo kako smo izolovani od patnji drugih ljudi. I stvarno jesmo. To nas nimalo ne pogađa. Ovi skotovi se ponašaju kao da mare, ali to je društvena laž i ako obratiš pažnju, jebote, videćeš da si prepuštena sebi. Društvo ti nikad neće pomoći. Onaj direktor, ona tvoja nastavnica, brinuće o tebi onoliko koliko im je to u opisu posla, ali zabole njih za tebe, malena. Ti za njih ne postojiš. Kao zasebna ličnost sa svojim mislima i nedaćama i sopstvenim stavovima, ti ne postojiš

Gleda ga, a onda ponovo spušta glavu na pod i zatvara oči, oseća da je njena duša stabljika divlje nane koja raste u mračnim temeljima, probijajući se ka svetlom prorezu između podnih dasaka, pohlepna i gladna sunca.