Vladimir Kecmanović

Dok nije, kao njegov gazda, shvatio da mrzi ceo svet. I došao na opasnu, možda netačnu ali genijalnu misao da je mrzeti sve i svakoga isto što i ne mrzeti nikoga i ništa.

je bijo fazon u njem pit ekspres kahvu

koji kurac ovden sjediš, šo se u svoju mahalu ne vrneš?

E – zato – jarane – šo ti za me tam više nejma mjesta.

Tamo sam mjesto izgubijo puno prije neg šo sam ovde došo.

Ko šo ga ovden nisam steko. Nit ću ga ikad steć.

Kad je onom Anštajnu od žene babo stalno govorijo da je sve relativno. Pa ovaj sjeo i izraćuno daj baš tako.

su znali da smo Murat i ja najbolji jarani.
Ustvar, Murat je nekima ponekad i znao bit bolji jaran neg meni.

E sad – moglab se Halida-hanuma, sa tim što je stjela, slikat u koloru, pa uokvirit – da se Muratu nije išlo u Rajvosa.

Kad te te oći pogledaju, namah zaboraviš i Švedsku i sve ostalo.
Ko das potono u jezero, bistro, al duboko.
Pa mu, ijako je bistro – dna ne vidiš.
Samo – toneš li toneš.
A ljepo ti šo toneš.
I baš te briga oš li se udavit.
Kad me pito ša mislim o Milci – to sam i Muratu reko.
A njemu se brk smije.
Jebo majku, kako znaš srat, kazo je.

„Kako li daljina svemu dadne ljepotu!“

Ustvar, Murat je nekima ponekad i znao bit bolji jaran neg meni.
Al on od mene boljeg jarana imo nije.

Sarajvo, ko svaka veća mahala – maćeha ćoeku koji nikog ne zna.