Peter Handke

Zašto uvek baš meni ljudi pričaju svoje povesti?“

tišini kao da je soba postala veća,

Najpre sam pomislio da je grožđe bilo to od čega sam se tako nadimao. Trup se naduvavao, dok su se glava i udovi zbrčkali, ostali su samo životinjski patrljci, ptičja lobanja i riblja peraja. Po sredini me je razdirala neka vrelina, a na krajevima sam se smrzavao. Istaknimo ovde te telesne izdanke! Jedna žila na ruci je pulsirala, kao da je

udarala oko sebe; nos je najedanput počeo da gori, kao da se svom snagom u nešto zabio, i tek tada sam primetio da je to opet bio smrtni strah, ne strah od sopstvene smrti, nego neki gotovo ludački strah od nenadne smrti drugog, strah koji je sada, pošto sam se posle duge vožnje iskrcao, postao telesan. Nos se najedanput ohladio, pulsirajuća žila na šaci se najedanput istegla, ugledao sam pred sobom sliku neke doline duboko pod vodom, bez ijednog živog bića.

ovde, u okruženju koje jedva da sam poznavao, manjak znanja i doživljaja gonio me je da to prikrijem

tako što bih te malobrojne moguće postupke opisivao kao govoreći iz velikog iskustva

javljali su mi se sve više kao uzori detinjasto istrajnog, neljudskog života: zadihane, samo još mlatarajuće nakaze koje i svoje okruženje unakazuju, koje na sve, i stvari i ljude, gledaju samo ponizno.

Čaplinova podrugljiva zluradost; pa, opet, način na koji tetoše samog sebe i

prema sebi se odnosi majčinski;

Kada bih nekoga psovao, retko bih izdržao do kraja; govor me je ubrzo odobrovoljio, i prestao sam, i pomirio se. I kad smo Judita i