Lara Đorđević

Душа је врхунска мекота и нежност, искра Бога у нама, сам живот. Борави у лепоти свакодневице. Спора је и склона фантазији. Заноси се тужним причама, сетним мелодијама и бескрајно дуго зури у прошлост. Тешко се покреће и не воли промену. Ако се ослонимо само на њу, еонима ћемо путовати тамо где ћемо свакако стићи. Дух је душин пар. Стециште је протераних осећања, прогнаних мисли, неизговорених речи. Дух носи своје демоне, а то неодољиво привлачи душу која у њих опчињена гледа. Развијамо га тако што га прочишћавамо и оплемењујемо, јер само он може да покрене душу. Он стреми висинама, постигнућу, немиран је, непрекидно жуди за променом. За добар раст нужна је равнотежа духа и душе. Ако превлада душа, путовање ће се продужити унедоглед, а друм ће бити препун глиба. Ако дух сувише узлети на рачун душе, стремљења ће му бити беживотна, па му лет неће бити дуг. Дух се развија учењем, а најбољи другови су му књига и искуство.

Једина права човекова дужност јесте искреност према себи, али несвесном човеку немогуће је да буде искрен. Како очекивати узвишеност од онога који зна само за најосновније потребе са којима се поистовећује? Како се надати искрености од човека који не познаје праву природу личних уверења, навика и уобразиља, чврсто их се држи и љуто их брани као неодвојиви и суштаствени део сопства?

Ни душа ни судбина не могу се надмудрити, једино можете да посматрате и потрудите се да разумете мистерију која вам обликује пут.