Veroslav Rančić

Сви се ми бојимо да не останемо сами… Бојимо се празних станова, празне хладне постеље, празних дана и ужасно празних ноћи. И због тога смо сви, ма колико да су нам везе успешне, помало уплашени и сами. Без обзира на то колико нас људи окружује.

Када је црквењак жени за време ручка дао две стотине евра, испричао о сусрету са шашавим Швабом и његовом обећању да ће га још боље наградити уколико му дозволи да у предвечерје сними неколико кадрова, пa рекао да се колеба, жена је цикнула:

– А да ли се твоји попови колебају када за славе, у свакој породици у којој одмумлају нешто што само они разумеју, узму по две-три стотине евра за пет минута? Да ли се они колебају? Па за Божић, па за Ускрс, па за рођење, па за крштење, па за венчање, па за упокој…? Да ли се они колебају?

– Нико се у храму не би сложио…

– Не би, јер није њима понуђено! Да им је понуђено, још би Швабу… Је ли? Шваба? Да им је Шваба понудио педесет евра, љубили би га у стражњицу!

Брачно искуство црквењака говорило је да је његова жена у праву и онда када није била у праву. Дакле, коцка је бачена!

„Ко ништа нема, жели нешто. Ко нешто има – жели све!“
Разуме се! Све! И још понешто!