Si Džej Tjudor

Često ono što s godinama dobijamo nije mudrost, već netolerancija.

Budale hrle tamo gde se anđeli boje da kroče.

Kad umreš, ne verujem da ima ikakve veze jesi li se za života ponašao dobro ili loše. Ali je to, dok si živ, i te kako važno. Drugim ljudima. Zato uvek treba da se trudiš da se prema ljudima lepo ophodiš.

Niko još nije pronašao odgovore na dnu flaše. Što naravno i nije poenta. Poenta stizanja do dna flaše jeste uglavnom da zaboraviš na pitanja.

Gledanje u tu rupu što je zjapila u zemlji uz spoznaju da odatle nema povratka. Nema izgovora, nema vađenja, nema opravdanja koje mama može da pošalje profesoru. Smrt je konačna i apsolutna i to niko i nikako ne može da izmeni.

Mi mislimo da želimo odgovore, a zapravo želimo prave odgovore. To je u ljudskoj prirodi. Postavljamo ona pitanja za koja se nadamo da će nam pružiti istinu koju želimo da čujemo. Problem je u tome što istinu ne možeš da biraš. Istina ima taj običaj da je prosto istina. Jedini izbor koji uistinu imamo jeste hoćemo li da poverujemo u nju ili nećemo.

Zrelost je samo iluzija. U suštini nisam siguran da iko od nas ikad odraste. Mi samo postajemo viši i dlakaviji.

Jer ko smo mi ako ne ukupnost naših iskustava, svega onoga što smo sakupili u životu? Kad nam se to oduzme, ostane samo masa mesa, kostiju i krvnih sudova.

Ljudi s kojima se družiš iz obaveze, jer te za njih vežu navika i prošlost, a ne zato što uživaš u njihovom društvu.

Ima stvari u životu koje možeš da promeniš – težinu, izgled, pa čak i ime – ali ima i onih koje nikako ne možeš da izmeniš ma koliko to želeo, pokušavao i trudio se. Upravo te nas stvari oblikuju. Ne one koje možemo da izmenimo, već one koje ne možemo.