Mišel Ričmond

Opšta pretpostavka koju imamo o braku jeste da to znači da dvoje ljudi grade zajednički život. Ali ono o čemu razmišljam jeste – da li zato svako ponaosob treba da se odrekne života koji je stvorio ranije? Moramo li odbaciti ono bivše ja? Moramo li odustati od onog što nam je nekad bilo važno i tako prineti žrtvu bogovima braka?

Uzimam je za ruku. Prsti su joj hladni, toliko drugačiji od njene uobičajene toplote i to me navodi da pomislim kakav će biti dodir njene ruke kad ostari. I znam da tada želim da budem s njom. Želim da znam kako će joj glas zvučati kad joj bude osamdeset godina. Želim da znam kako će izgledati kad joj se jamice na obrazima pretvore u bore, kako će mirisati kad je bolesna, kakav će joj pogled biti kad ne bude mogla da se seti imena nekoga koga poznaje odavno. Želim sve to. Ne zato što moram da je imam, kao što sam nekad mislio, već zato što je volim. Toliko je volim.

Uobičajio sam da svoje klijente pitam zašto i kada su se verili; zanimljivo, pročitao sam da parovi koji se vere na Dan zaljubljenih imaju slabiji brak i daleko manje odlučnosti da ga očuvaju. Sve što mogu da zaključim jeste da će se brak koji počne naglo i preterano romantično verovatno okončati bez mnogo otpora.

Ako je veridba obavljena u februaru, brak se češće razvodi u januaru