Keli Rimer

„Ne ide to tako u životu, Alina. Mržnja se širi – ne sagoreva s vremenom. Neko mora da ustane i zaustavi je. Gledaj samo, sestro – kad završe s Jevrejima, opet će doći red na nas. Osim toga, čak i kad bismo preživeli rat spuštenih glava, a sedeli smo po strani dok su nacisti ubijali sve naše jevrejske prijatelje, kakvu bismo Poljsku izgradili kad oni odu? Ti ljudi su važni za ovu zemlju isto koliko i mi. Bolje da umremo časno nego da samo posmatramo kako nam sunarodnici pate“, rekao je.

Život ima načine da te podseti da si prepušten milosti sudbine i da čak i dobro osmišljeni planovi mogu u trenutku da se izjalove.

Nisam imala moć da promenim svoju sudbinu. Imala sam samo dah u plućima i sićušnu nadu da ću, ako nastavim da guram napred, možda preživeti dok neko drugi ne promeni moj svet.

Svaka druga vest u proteklim mesecima nešto je promenila, i nikad nabolje, pa sam rekla sebi da je čak i zaglušujuća tišina bolja od buke ako se buka uvek završavala bolom.

Ponekad sam zaboravljala da je i njoj teško. Zaboravljala sam da je svet zagonetan i njoj, koja je videla previše u njemu, kao i za Edija, koji je razumeo tako malo. Baš kao što sam morala da Ediju krčim put, morala sam pomoći i njoj da nađe svoj put u njemu.

Samo želim na ovom svetu da budem čovek vredan žene kakva si ti.

Ako je nešto u ratu bilo dosledno, to je da se sve uvek pogoršavalo.

„Dom nije zemlja u kojoj se nalazimo – to smo mi. Dom je budućnost koju smo planirali i o kojoj smo sanjali. Možemo ga izgraditi svuda.

„Nisam dovoljno jaka za ovo. Nisam dovoljno hrabra. Nisam pametna...“

„Sve si to, Alina Đijak, i više“, žestoko me je prekinuo. „Ti si vatra zbog koje moje srce kuca i gorivo koje mi je pokretalo snove čak i kroz rat. Ti si moje sve.

„Naša ljubav je veća od ovog rata – obećavam ti.“