Vilijam Piter Blati

... Dobro nam je poznat poredak, stalnost, neprestano obnavljanje materijalnog sveta koji nas okružuje. Iako je krhak i prolazan svaki njegov deo, iako su nemirni i nepostojani njegovi elementi, on ostaje. Povezan je sa zakonom neprekidnog trajanja, pa iako stalno umire, stalno i oživljava. Smrt samo rađa nove oblike građe, a jedna smrt je roditelj hiljade života. Svaki tren je dokaz o tome kako je prolazna, a ipak pouzdana, izvesna ta velika celina. Ona je kao odraz u vodi koji je neprestano isti iako voda neprestano teče. Sunce zalazi da bi ponovo izašlo; dan guta noćna tama kako bi se on rodio iz nje, svež kao da se nikada nije ni ugasio. Proleće prelazi u leto, a preko leta i jeseni u zimu kako bi sasvim pouzdano, svojim konačnim povratkom, slavilo pobedu nad tim grobom prema kojem je odlučno jurilo od svog prvog trena. Mi žalimo za majskim pupoljcima, jer moraju da uvenu; ali mi znamo da će se maj jednom osvetiti novembru, zahvaljujući okretanju tog uzvišenog kruga koji nikad ne prestaje, koji nas uči da i kad smo na vrhuncu nade, ostanemo trezni, a kad smo u dubini tuge, da ne očajavamo…

„i nije nama potrebno da nam sotona vodi ratove; mi ih vodimo sami... sami.“

„Što se tiče Boga, ako postoji, verovatno mu treba miliongodišnji san svake noći ili postaje razdražljiv. Znate na šta mislim? On nam se nikada ne obraća. Ali đavo se stalno oglašava, oče. Mnogo se reklamira.“