Si Džej Tjudor

Nikad se ne vraćaj. Ljudi to stalno govore. Sve se promenilo. Ništa neće biti onako kako pamtiš. Ne diraj u prošlost. Ovo poslednje je naravno lakše reći nego učiniti. Jer prošlost ima običaj da se vraća, da te progoni kao ružan san.

Ne želim da se vraćam. Stvarno ne želim. Ima mnogo toga što mi je privlačnije, recimo da me pacovi živog pojedu, ili da naučim kaubojski ples. Eto toliko ne želim da ponovo vidim onu rupetinu u kojoj sam odrastao. Ponekad, međutim, nema drugog izbora osim pogrešnog.

Pod jedan – nikada ih ništa otvoreno ne pitaj. Samo će te slagati. Pod dva – uvek ih navedi da pomisle da je nešto njihova ideja. I pod tri – učini nešto zanimljivo i sami će ti doći.

Čudno kako su lepe uspomene nalik leptirima: prolazne su, krhke, i nemoguće ih je uhvatiti a da ih ne smrskaš. A one ružne – krivica, stid – one ti se zakače kao paraziti. Tiho te izjedaju iznutra.

Kratak, težak i jadan, pomislim. Takav je bio život većine ljudi devetnaestom veku. Romantizujemo prošlost u kostimiranim dramama i blistavim filmskim adaptacijama. Isto kao i prirodu. Priroda nije lepa. Priroda je nasilna, nepredvidiva i nemilosrdna. Jedi ili ćeš biti pojeden. To je priroda ma koliko god je mi ulepšavali.

Neke stvari su takve – jedinstvene, nepovratne. Možeš da ih kopiraš, ponovo praviš, ali ne možeš ih nikad vratiti. To nikad neće biti isto.

Život nije lak. Ne štedi nikoga od nas.

Dodaje nam sve teže breme na pleća, pa nam ni korak nije više lak. Oduzima nam sve do čega nam je stalo i žaljenjem nam umrtvljuje duše.

U životu nema pobeda, samo poraza i gubitaka. Gubiš mladost, lepotu, a pre svega gubiš one koje voliš. Ponekad mislim da čovek ne stari s prolaskom godina, već sa odlaskom ljudi i stvari do kojih mu je stalo. To su one bore koje se ne mogu zagladiti iglama niti popuniti filerima. Bol ti se vidi u očima. Oči koje su previše toga videle uvek će te odati.

– Duhovitost je slab odbrambeni mehanizam. Veruj mi, ja to znam. To prvo nestane kad se ljudi uplaše za svoj život.

Žaljenje je lično. Ne može se podeliti kao čokolada. To je tvoja i samo tvoja bol. Poput negvi oko nogu. Košulje od kostreti. Trnovog venca. Niko drugi ne može da oseti tvoj bol. To je samo tvoj put koji niko ne može da sledi, put posut slomljenim staklom koje ti sa svakim korakom kida krvave tabane. Žaljenje je najgore mučenje, koje nikada ne prestaje. Zatočen si u toj tamnici do kraja života.

Ne verujte osobi na čijim policama stoje neotvorene knjige niti onome ko, što je još gore, ređa knjige sa koricama okrenutim napred. To nije pravi čitalac. To je folirant. Vidite kakav istančan književni ukus imam! Pogledajte ove čuvene knjige koje verovatno nikada nisam pročitao. Čitalac razlomi hrbat, lista stranice, upija svaku reč i nijansu. Možda ne možete da procenite knjigu po njenom koricama, ali definitivno možete da procenite čoveka po njegovim knjigama.

I mesta imaju tajne, pomislim. Baš kao i ljudi. Samo treba kopati. Po zemlji, po životu, po duši.