Čak i u najbliskijim prijateljstvima potreban je prostor. Prostor da s vremena na vreme nešto zajebeš. Jer kad ljudima ostaviš prostor da rastu, tada od njih dobijaš ono najbolje. Tada svi pobeđuju.

Psovanje, jebiga, pomaže.

Govorim izvini, pod stresom sam; izvini, gladna sam; izvini, nesigurna sam, ranjiva, umorna. Nikada ne kažem: „Izvini, prosto sam besna.“ Sve samo ne besna; ta reč je crvena, opasna, neprihvatljiva. Ipak hvatam sebe kako sam neproporcionalno ljuta zbog nečeg što zaista ne treba da me ljuti – pregoreo tost, rupa od moljca na džemperu, spori turista koji hoda ispred mene – svaka vrsta trenutne smetnje ili beznačajne prepreke dovodi me do belog usijanja. A na kraju, kad se ogledam, vidim stisnutu vilicu i shvatam da nisam sposobna da je opustim. Otkrivam da ne izgledam tako i da se ne osećam tako zbog novog, neproporcionalnog besa, već zbog starog, proporcionalnog, neizraženog besa. Zato bi možda trebalo da se podvrgnem izvesnom programu za gnev koji ću sama smisliti u slobodnom stilu. Da uvežbam da kažem: „Besna sam.“ Sebi, drugima, svetu. Besna sam. A moj bes, kad ga izrazim i kad se za njega čuje, možda će pomoći da se osećam manje besno.