Mario Vargas Ljosa

U svojoj knjizi Propaganda (1928) napisao je ovu proročansku rečenicu po kojoj će, na neki način, ostati upamćen: „Svesno i pametno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa važan je činilac demokratskog društva.

„Svesno i pametno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa važan je činilac demokratskog društva. Ko upravlja ovim nepoznatim društvenim mehanizmom, čini nevidljivu vladu koja ima pravu vlast u našoj zemlji… Inteligentnoj manjini potrebna je trajna i sistematska upotreba propagande.“

Ko upravlja ovim nepoznatim društvenim mehanizmom, čini nevidljivu vladu koja ima pravu vlast u našoj zemlji… Inteligentnoj manjini potrebna je trajna i sistematska upotreba propagande.“

u govoru održanom avgusta 1946, o pojavi autoritarnosti: „Diktature podstiču tlačenje, diktature podstiču servilnost, diktature podstiču svirepost; a najgore je to što podstiču idiotizam.“

U suštini, vrlo dobro zna da je genije, mada, za skeptika poput njega, tako nešto nema nikakvog značaja.

Borhes je bio neiscrpna tema naših rasprava. Za mene je bio, čisto hemijski, sve ono što me je Sartr naučio da mrzim: umetnik koji se povukao iz svog sveta i stvarnosti u jednu intelektualnu vaseljenu učenosti i mašte; pisac pun prezira prema politici, istoriji, pa čak i stvarnosti, koji je bez ikakvog stida ispoljavao svoju skepsu i vragolasto nipodaštavanje svega što nije bilo književnost; intelektualac koji ne samo da je sebi dopuštao da bude otvoreno ironičan prema dogmama i utopijama levice nego da čak ode u jeretičku krajnost i da se učlani u Konzervativnu partiju, s drskim argumentom da se gospoda najradije drže propalih zamisli.

Borhesova revolucija je jednočlana; nju samo on predstavlja;

Borhesov stil je pametan i čist, matematički sveden, sa smelim pridevima i jedinstvenim idejama; stil u kojem niti šta nedostaje niti šta pretiče, gde na svakom koraku ovlaš dotičemo uznemirujuću tajnu – savršenstvo.

Borhesov stil je sveden i precizan, jasan i tačan, počiva na blistavoj, skeptičnoj inteligenciji koja se poigrava sa svim – filozofijom, teologijom, geografijom, istorijom i naročito književnošću – da bi izgradila svet intelektualnih pojmova i utvara, odvojen od materijalnih apetita, strasti i ljudskih animalnih nagona.

„Ja sam, takođe, mogao da napišem Kafkin Zamak, jedino što bi kod mene imao samo jednu stranicu.“