Ljiljana Šarac

Dovoljno je da zatvorim oči i osetim miris jasmina na koji je mirisala njena kosa. Ne razumem se u ženske stvari. U sapunčiće, mirišljava ulja, suvo bilje, ali znam da Irina na to veoma obraća pažnju. Zato je ispred nje uvek kao prethodnica išao mirisni oblak.

Pre nego što bismo legli, ona bi čvrsto splela dve pletenice i pustila da joj slobodno padaju niz leđa. Ja bih joj prišao i jednu po jednu raspleo. Oko mene se širila mirisna jasminova šuma. Zaronio bih lice u grane od smeđih svilenih vlasi i spokojno usnio. I tako četrdeset dve godine.

I sada, kada sam spreman da zatvorim oči, i da ih više nikada ne otvorim, strepim, ali ne za sebe, već za njih. Za moje voljene, mučene Srbe koje Bog neprestano iskušava.

Znam da nemam kome da ih ostavim. Svi budući samo će razvlačiti blago koje će od mene preteći. Grabiće se oko trona na koji ne zaslužuju da sednu. Boriće se za prevlast, zaboravljajući na sve drugo. Ubrzaće neminovni kraj.

Nad despotijom će zauvek zaći sunce.

Osećam se krivim, iako će se to desiti kada mene više ne bude.

I u smrti nosiću breme da nisam za narod učinio dovoljno. I stid. I greh.

Oče, delim tvoj neuspeh… Dolazim da zauvek plačemo krvave suze nad zemljom koju smo više od svih voleli i izgubili…

Osetio sam tople usne na svom hladnom čelu. Na med, ruže i letnju kišu mirisala je samo jedna osoba na celom svetu. Mara. Moja mati.