Liju Cisin

Ljudi kao Veliki Ši savršeno se uklapaju među prost svet, gde takođe vreba strah od nepoznatog, ali nigde duša nije tako bespoštedno pritisnuta nego kod ljudi kao što su Vang Mijao ili Ding Ji, zbog toga što punomoćje koje čovek dobija iz znanja uzmiče pred ovakvim užasom.

Tada mi se zaista činilo da je život puka slučajnost u univerzumu, da su ljudi jedini mravi što gmižu u toj ispraznoj palati što je zovemo kosmosom. Ove misli unosile su nemir u moju dušu jer su je tukle nepomirljive struje u kojima je, na obe strane, prebivalo po zrno istine. Ponekad sam mislila da je život dragocen i da sve što radimo i za čim posegnemo ima neki značaj, a opet, podno zvezda činilo mi se da smo svi jednako beznačajni i ništavni.

Ako je svejedno ko će povući obarač, zašto to ne bismo bili mi

Okupljeni u budućnosti, vremenski zemljaci tkali su mnogo prisnije veze od onih koje postoje među ljudima sa istog podneblja.

pri petom pokušaju loptica dostigne skoro brzinu svetlosti, napravi rupu u ploči stola, probije zid, napusti Zemlju i Sunčev sistem, baš onako kako je to Asimov davno opisao.

Čovek se iz sna budi jednako brzo kao što sunce zalazi, ali za razliku od svetlosti koja nas svaki dan pohodi i obasjava, nade često beže od nas i raspršuju se unepovrat.

Kada se ludilo ceri, razum odvraća pogled.

Je Venđije se okrenula da prihvati knjigu. Na koricama je pisalo Silent Spring, a odmah ispod toga stajalo je i ime – Rejčel Karson. „Odakle ti?“, tiho upita Je Venđije

Hipoteza pod nazivom Strelac glasi: Pretpostavimo da strelac gađa metu tako da u njoj na svakih deset centimetara pravi rupu. Zamislimo da na toj meti žive minijaturna dvodimenzionalna inteligentna bića. Njihovi naučnici bi, posmatrajući sopstveni kosmos, došli do sledećeg otkrića: U kosmosu se na svakih deset centimetara nalazi rupa. Time bi strelčevu veštinu primili kao opštu zakonitost.

Hipoteza Farmer ispoveda daleko jeziviju priču: Na jednoj farmi ćurana farmer svako jutro u jedanaest sati donosi peletiranu hranu. One ćurke što u svom rodu slove za naučnike proučavaće ovaj proces i pošto uoče da se on skoro punu godinu ponavlja, objaviće svoje otkriće ostatku ćureće populacije na farmi. „Hrana nam stiže u jednakim razmacima, tačno u jedanaest časova svakog dana“, umovaće ćurke-naučnici. Ali upravo tog jutra, dok su se ćurke radovale epohalnom otkriću, osvanuo je Božić. I upravo toga dana hrana prvi i poslednji put nije stigla u jedanaest sati – stigao je samo farmer, spreman da se baci na klanje živine.

Kada se ludilo ceri, razum odvraća pogled.