Jovan Ristić

„Znaš šta je Putin uradio kad je došao na Krim?“, kazao je Momir. „Odmah je naredio da se tamo sva ova Mekdonalds sranja zatvore, i na njihovim mestima je napravio narodne kuhinje.“

„Nisu oni uopšte čisti“, ubaci se Beba. „Otkako sam čula da u hamburgere trpaju GMO, ne vodim više dete u Mek.“

„Ja sam zbog GMO-a zabranio ženi i ćerkama da uzimaju bilo šta u Meku osim sladoleda“, kazao je Mrvica.

„Misliš da u sladoledu nema GMO-a?“, upita Filip gotovo stidljivo.

Mrvica ošinu picopevca pogledom, pa se namršti. Kako je moguće da mu to do sada nije palo na pamet?

„Ali ne bih sada o tome. Voleo bih da me saslušaš. Vidiš, u životu sam sretao razne ljude, razne budale, naročito u ratu. Misliš da je ovaj naš Momir nekakav unikat? Nije, sestro. Vojska je takvih bila puna. Prazni, neostvareni likovi koji bi da predvode, a nemaju ništa da kažu svoje. Snovi im se užegli, pa se izdrkavaju na vojnicima i nižim činovima jer ne mogu više sebe da podnesu. A kad dođu kući, kod svojih žena, manji su od makova zrna. Kad slušaš koliko brbljaju o nečemu, pomisliš: ’O, kako su ovi pametni.’ A kad se malo udubiš u ono šta pričaju, shvatiš da vrte istu ploču, i da je ta ploča uglavnom tuđa. Najsmešnije je kada ih uhvatiš da vrte tvoju ploču. Ako o nečemu znaš više od njih, primetićeš da te u razgovoru prate kao kučići; potcrtavaju tvoje poente i trude se da prepakuju ono što si rekô da ukrase ’svoja’ opšta mesta. Al’ ne daj bože, sestro, da takvima okreneš leđa. I ne daj bože da im u ruke daš oružje.“