Filip David

Ja sam, za razliku od gospođe Hane Arent čije teze o banalnosti zla ovde prihvataju, uveren da je zlo kosmičko, iracionalno, nezaustavljivo

Naš život povezan je sa svim drugim životima, čak i kada to ne želimo. Čitav svet je jedna knjiga, sastavljena od mnogo reči i te reči su se izmešale

nama samima, a i izvan nas, postoji još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći

Govorio je da je ateista, iako, dodavao je, ateisti zapravo ne postoje. On je samo izgubio veru

Depresija i melanholija, tvrdio je, rođene su sestre euforije i preteranog optimizma, a poznato je kako se krajnje suprotnosti dodiruju.

ništa od onoga što se negde dogodilo ne nestaje, na ovaj ili onaj način sve ostaje zauvek zabeleženo

Ali, šta bi on bio bez toga, bez duboko prožimajućeg bola? U njemu se čuvaju sećanja na oca, majku, Elijaha. Taj bol je sve ono što je on sam, bez tog bola on, Albert Vajs, ne postoji. A ni oni do kojih mu je najviše stalo

Trebalo bi izmisliti neki novi jezik, čist, neokaljan, koji bi imao jasnoću, dubinu, snagu, koji bi bio sposoban da izrazi prava osećanja. Takav jezik, precizan i snažan, predstavljao bi najjaču odbranu od zla

Šta nam u svemu što smo proživeli nedostaje? Nešto jako važno, za čim tragamo, uzalud tragamo. Nedostaje smisao našeg stradanja. A zlo upravo svemu čega se dotakne oduzima smisao

da bi se učestvovalo u obnovi sveta nije dovoljno činiti samo dobra dela nego se mora sići i u najtamnije dubine gde prebiva najstrašnije zlo i suočiti se sa njim, osetiti strašnu sudbinu izgnanika