Filip David

Suprotstavljam se stanju očajničke bespomoćnosti i unutrašnjoj panici tako što se opustim i zatvorim oči. Udahnem kroz obe nozdrve, zamišljajući kako vazduh prolazi kroz čitavo moje telo, ispunjavajući ga novom energijom. Primenjujem ono što se naziva „jednostavne vežbe disanja“, iz tačke koja je beskonačno udaljena, s ivice svemira. I tada osetim olakšanje, ne dugotrajno, ali ipak olakšanje.

nalazio se poveliki, masivni ključ, stara porodična relikvija prenošena sa kolena na koleno, preko dede, pradede, pa dalje, ključ kapije kuće u Sevilji, odakle su se Berahe, naši preci po majčinoj liniji, iselili, oterani pod pretnjom inkvizicije a po naredbi kraljice Izabele. Ključ je sačuvan kao već izbledela čežnja za Španijom, sećanje na jednu davnu porodičnu sagu

Po nekoj rođačkoj liniji otac je bio u srodstvu sa čuvenim Hudinijem čije je pravo ime bilo Erik Vajs. Erik je bio jedno od šestoro dece rabina Majera Vajsa. Ovaj veliki iluzionista usavršio se u umetnosti bežanja iz zatvorenih prostora, oslobađanja od lanaca, veštini koja se graničila sa nemogućim.

složenoj životnoj situaciji kada je pre mnogih drugih shvatio da se pojavila jedna pukotina koja se širi i pretvara u provaliju iz koje kulja mrak apokaliptičnih razmera, otac se postavio kao naš zaštitnik što je nesumnjivo i bila njegova dužnost, pokušavajući da pronađe ono bezbedno mesto, daleko i zaštićeno od svake pretnje

Uspešnom kontrolom uma – govorio je otac – može se zavladati onim što se vidi unutrašnjim okom. A to znači prelazak u neke druge dimenzije stvarnosti u kojima se može pronaći sigurno utočište, gde se može biti bezbedan, skriven, nevidljiv, odsutan iz sveta u kojem za nas više nema mesta i gde smo izloženi milosti i nemilosti svake hulje.

Ali uvek ću pamtiti očeve reči: „Kada ti izgleda da je sve izgubljeno, samo zatvori oči. To je najbrži put izbavljenja. U nama samima, a i izvan nas, postoji još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći.“

izgovorene reči se ne mogu vratiti. Bilo mi je jasno da sam sve upropastio, da je sve otišlo dođavola.

verujem u slučajnosti. Ništa se na ovom svetu ne događa slučajno.

Sudbina se često poigrava sa ljudskim životima, ostvaruje neobične susrete, čudesne događaje i situacije.

Bilo bi suludo da su ovi kasni noćni pozivi bez ikakvog povoda. Naravno, ima i toga. Svet je pun ludaka. Poremećene osobe slede svoje sumanute ideje.