Kolin Mekalou

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

„Toga sam veoma svesna, Vaša preuzvišenosti. No ostaje činjenica da biste joj mnogo manje zla naneli kad biste hteli nešto više“, kaza En.

Rastrgao sam tkanje tvojih iluzija kao kakvu prljavu staru krpu. O, Megi! Šta sam ti to uradio? Kako sam mogao da budem tako slep, tako strašno egocentričan? Nisam ništa postigao došavši sada da te vidim, sem što sam te iskidao u komadiće. Sve ove godine voleli smo se u jednom ogromnom nesporazumu.

Uistinu je bila stvorena za njega, jer on ju je stvorio; šesnaest godina oblikovao ju je i vajao, ne znajući ni da to čini, a kamoli zašto to čini. I zaboravio je da je se ikada bio odrekao, da joj je drugi muškarac pokazao svršetak onog što je on započeo za sebe, jer ona je bila njegov pad, njegova ruža; njegova tvorevina. Bio je to san iz kog se on više nikada neće probuditi, dokle god je čovek, u telu čoveka. O, dragi Bože! Ja znam, znam! Znam zašto sam je čuvao u sebi kao predstavu iz mašte i kao dete čak i kad već odavno više nije bila ni jedno ni drugo, ali zašto to mora da se spozna na ovaj način?

Jer najzad je shvatio da zapravo nikad nije ni težio da bude čovek. Ne čovek, nikada čovek; nešto neuporedivo veće, nešto što prevazilazi sudbinu pukog čoveka. A ipak, posle svega je njegova sudbina tu pod njegovim šakama, u drhtaju i plamenu koje je raspalio on, njen čovek. Čovek, zauvek čovek.

Bolje je boriti se protiv znanog nego protiv neznanog. Volim te. Uvek sam te voleo, i uvek ću te voleti. Zapamti to.“

Oboje nosimo u sebi nešto što neće da popusti, pa makar mi vrištali i mreli. Ono smo što jesmo, i ništa više. Kao u onoj staroj keltskoj legendi o ptici s trnom u grudima, koja peva dok ne izlije svu dušu, a onda umre. Zato što tako mora, nešto je na to goni. Znamo u čemu grešimo čak i pre nego što načinimo tu grešku, ali svest o sopstvenim postupcima ne utiče na ishod, ne menja ga, zar ne? Svako peva svoju pesmicu, ubeđen da je najlepša koju je svet ikada čuo. Zar ne uviđaš? Sami stvaramo svoj trn i ne zastanemo ni na tren da sračunamo koliko će nas to stajati. Jedino umemo da trpimo bol i govorimo sebi kako je naknada bila i te kako vredna.“

Ako nije bilo dovoljno hleba za sve, odrekao bi ga se; ako je trebalo odlučiti da li da se kupi nova odeća njemu ili nova odeća nekome od njegovog potomstva, odrekao bi se i nje.

Kuća počiva na ženi i to je to. Nijedan muški član porodice ne sme da se upliće u ženske zadatke.

Ništa čoveku nije dato a da nema neku manu“,

Ništa čoveku nije dato a da nema neku manu“,