Mona Kasten

Šta mi mogu demonske žute oči, ako me slika mojih sopstvenih očiju u ogledalu mnogo više plaši?

Šta su metalne kandže, spram velikih, hladnih ruku koje na koži ostavljaju modrice?

Šta je besmisleno urlanje u poređenju s tihim rečima koje mi cepaju srce? Ta čudovišta sam, naime, mogla da proteram među stranice knjiga. Ali s ovim čudovištem morala sam da živim

Ti nisi pokvaren, Kadene. Samo si malo iskrivljen. To nije ništa što ne bi moglo da se popravi.

Žao mi je ako to vređa tvoj ego“, suvo sam odgovorila, „ali svoju potrebu za nevaljalim dečacima zadovoljila sam još pre nekoliko godina.“

Zašto da glumim lažnu skromnost kad oboje znamo koliko sam veličanstven?

Kosa mu je bila razbarušena, a lice zgužvano na neki očaravajući način.

ti pokvaren, Kadene. Samo si malo savijen. Nije to ništa što ne bi moglo da se popravi“,

Prosto je bio tu za mene. A to je bilo više nego što sam od njega ikad očekivala.

Kaden je imao uznemirujuću sposobnost da probije sve moje zidove, bez obzira na to koliko čvrsti ili visoki oni bili.

i svaki put kad bi me dodirnuo, osetila sam kao da je i poslednji deo slagalice koji je nedostajao legao na pravo mesto.

Kao i svaki put kad bi me dodirnuo, osetila sam kao da je i poslednji deo slagalice koji je nedostajao legao na pravo mesto.