Džef Saterland

Svi smo učeni da je pravilno ispunjavanje obrasca važnije od završavanja posla ili da moramo imati sastanak da se spremimo za pripremni sastanak. To je ludost. A, ipak, i dalje to radimo. Čak i uoči apsolutnog i kompletnog neuspeha.

Rad koji ne proizvodi stvarnu vrednost je ludost.

Stvaranje proizvoda u kratkim ciklusima omogućava ranu povratnu informaciju od korisnika te možete odmah eliminisati one stvari koje su očigledno beskorisne.

Ako želite da izračunate uticaj koji ima veličina grupe, uzmete broj ljudi u timu, pomnožite ga sa „tim brojem umanjenim za jedan,” i podelite ga sa dva. Komunikacioni kanali = n • (n-1)/2. Dakle, na primer, ako imate petoro ljudi, imate deset kanala. Šest ljudi, petnaest kanala. Sedam, dvadeset jedan. Osam, dvadeset osam. Devet, trideset šest. Deset, četrdeset pet. Naši mozgovi prosto ne mogu držati korak sa toliko puno ljudi odjednom. Ne znamo šta svako radi i usporavamo dok pokušavamo da u to proniknemo.

Milgramov eksperiment o poslušnosti prema autoritativnim ličnostima, koji je sproveden ranih šezdesetih na Jejl univerzitetu, možda je i najčuvenija demostracija takve ljudske reakcije na sistem. Eksperiment je bio jednostavan, i gledan očima današnjice, možda pomalo surov. Takođe je bio razarajući i moćan i predaje se na svakom kursu iz psihologije na prvoj godini. Dr Stenli Milgram (Stanley Milgram), profesor na Jejlu, želeo je da postavi pitanje koje je tada bilo prilično prikladno. Tri meseca pre nego što su prvi eksperimenti počeli, Adolf Ajhman (Adolf Eichmann), arhitekta holokausta izveden je pred sud.

U poslovnom smislu to može da znači razliku između uspeha i neuspeha. Vidim da se ovo stalno dešava: kompanija će provesti godine na projektu koji se čini kao dobra ideja kada ga započnu, ali do trenutka kada pređu završnu liniju, tržište se drastično promenilo. Što pre date nešto svojim klijentima, to će vam pre reći da li pravite ono što im je potrebno.

Jedan ključni element u svakom pojedinačnom sprintu jeste da su zadaci zaključani onog trena kad tim odluči šta će sve postići. Niko izvan tima više ne može ništa da dodaje. Kasnije ću objasniti zašto je tako, ali za sada je samo potrebno da znate da će svako ometanje ili skretanje pažnje tima drastično usporiti njihovu brzinu.

Ove ideje su naglašene u Demingovom PDCA ciklusu, o kojem sam pisao ranije (Plan, Do, Check, Act – Planiraj, Radi, Proveri, Deluj). Planiranje izbega

Evo šta želim da uradite. Zadatak je da zapišete brojeve od 1 do 10, rimske brojeve od 1 do 10 (I, II, III, IV, itd.) i slova od A do L. Izmerite koliko vam je vremena potrebno. Želite ovo da uradite što je brže moguće, ali evo kako želim da to uradite prvi put. Napišite arapski broj, rimski broj, zatim slovo, tako da vaš papir izgleda ovako:

1 I A
2 II B
3 III C

Radite redove redom. Merite sebi vreme. I ja ću to uraditi s vama. Meni je trebalo 39 sekundi. Sada, umesto da radite redove, radite kolone. Prvo napišite sve arapske brojeve, pa sve rimske, pa onda slova. I ja ću to uraditi. Meni je trebalo 19 sekundi. Samo zato što sam uradio jedan po jedan zadatak, umesto da sam išao od konteksta do konteksta, prepolovio sam vreme koje mi je bilo potrebno za ovo.

Zamislite (ili ako baš nemate sreće, setite se) da ste ovih pet zadataka delimično uradili. Ofarbali ste jedan zid u kupatilu, pseća hrana je i dalje u gepeku, popunili ste uplatnicu, ali je niste uplatili, a lišće je na gomili, ali nije u džaku. Potrošili ste svoj trud, a niste stvorili ništa. Vrednost stiže u trenutku kada četke i kantice s bojom više nisu u kupatilu, kada je pas nahranjen, računi plaćeni, a dvorište očišćeno od lišća. Ako uradite pola nečega, to je u suštini ništa.