Gustavo Adolfo Beker

Moje srce je bilo užarena, tečna masa koja će se, poput naše planete, postepeno hladiti i očvršćivati.

Još uvek postoji nešto što tinja u najvećim dubinama, ali retko izbija na površinu. Reči ljubav, slava, poezija, danas mi ne zvuče kao nekad. Živeti...! Izvesno je da želim da živim jer život, shvaćen upravo onako kakav zbilja jeste, bez preterivanja i obmana, nije uopšte loš kako neki kažu; ali, živeti u senci i biti zadovoljan što je više moguće, bez želja, bez nemira, bez ambicija, s lakoćom biljke koja ujutru uživa u svojoj kapi rose i svom zraku sunca

Težina sitnih noćnih sati polako je počela da pritiska; u vagonu je vladala duboka tišina prekidana samo neprestanim i neumoljivim kloparanjem voza, te povremenim dubokim uzdasima našeg usnulog saputnika koji se nadjačavao s mašinom.

Tamo gde je nemoćna i slikarska paleta sa svojim beskrajnim mogućnostima, šta može moje pero kojem su dostupne samo reči, jadne i nedovoljne da bi se dočaralo nešto što je u biti igra: linija, svetla i senke, vatrometa boja, niza detalja koji se nude kao celina, graje i zvukova što se istovremeno zapažaju, kompozicija koje nastaju i nestaju, neprestanog pokreta, svetlosti koja ranjava, buke koja opija, konačno, života sa svojim mnogobrojnim licima koja je nemoguće sagledati u svim njihovim vrtoglavim izmenama čak ni okom fotografske kamere?