Džejms Džojs

U lavirintu ćutljivog, lukavog, manikiranog boga
Džojs je ozloglašen: njegov roman Uliks spada u najhvaljenija, najrevolucionarnija i najvažnija dela dvadesetog veka; neobuhvatna je biblioteka njegovih tumačenja i komentara, a opet se visoko kotira na listi koju je neko duhovito nazvao „veliko nepročitano“. Mnoge ankete potvrđuju da se o čitanju Uliksa najviše laže – nevoljno se priznaje da tako veliko delo osoba koja do sebe drži nije pročitala. Tako je Džojs postao pisac koga samo ludaci nose na plažu, a opšte je uverenje da se većinom mazohisti i pretenciozni mašaju njegovih knjiga, mimo retkih kojima je književnost struka. Čak je i šačicu pokušaja da se Džojsova proza adaptira za film bolje zaboraviti, s izuzetkom testamentarnog remek-dela Džona Hjustona, po pripoveci „Mrtvi“ iz zbirke Dablinci. Katkad se može naići na mnenje da je za Džojsovu prozu, kao i za moderno

Pomislio je da ga srce boli, ako ono čoveka može da boli.

Pokušao je da zamisli koliko to mora da je velika misao; ali mogao je samo da misli o Bogu. Bog je ime Boga, baš kao što je njegovo ime Stiven.