Hans Falada

Svaku nedelju u stopu prati ponedeljak, ma koliko čovek u nedelju pre podne oko jedanaest čvrsto verovao da je beskrajno daleko.

Izdaleka, brak izgleda vrlo jednostavan: dvoje se venčaju, dobijaju decu. Žive zajedno, nežni su jedno prema drugom koliko je to moguće i napreduju. Drugarstvo, ljubav, prijateljstvo, hrana, piće, spavanje, posao, domaćinstvo, nedeljom izlet, uveče ponekad u bioskop! Gotovo!
No izbliza, cela priča se raščlanjuje na hiljadu pojedinačnih teškoća. Brak, koji odlazi u drugi plan, jer se podrazumeva sam po sebi, predstavlja preduslov, ali na primer: kako rešiti pitanje lonca za dinstanje? I treba li još večeras reći gospođi Šarenhefer da iznese sat iz sobe? U tom grmu leži zec.

Ah, takvih kao što je on ima na milione, ministri mu se obraćaju u govorima, opominju ga da se odriče, da se žrtvuje, apeluju na njegov nemački patriotizam, pozivaju ga da štedi i na izborima glasa za državotvornu partiju.
On to čini i ne čini, kako kad, ali im ne veruje. Baš ništa. Duboko u duši oseća: svi oni hoće nešto od mene, ali za mene neće učiniti ništa. Podjednako im je svejedno hoću li da skapam ili ne, mogu li sebi da dozvolim da odem u bioskop ili ne, briga ih može li Janjica sada da se hrani kako valja ili se izlaže prevelikom uzbuđenju, hoće li malecki biti srećan ili će živeti u bedi – koga se to tiče?