Magnetofon će snimiti reči, snimiće intonaciju, ali treba „snimiti“ i oči, lice, ruke, i kako su uznemirene, kako se kreću

... Kad mi je moj budući muž predložio... To je bilo već u Berlinu, kod Rajhstaga... Kazao je: ’Rat se završio. Ostali smo živi. Posrećilo nam se. Udaj se za mene.’ Htela sam da zaplačem. Da vičem. Da ga udarim! Kakva udaja? Sada? Usred svega ovoga – udaja? Usred crne gareži i crnih cigala... Pogledaj me... Pogledaj – kakva sam! Prvo napravi od mene ženu: pokloni mi cveće, udvaraj mi se, govori mi lepe reči. Toliko mi je to potrebno! Toliko to čekam! Umalo sam ga udarila... Želela sam da ga udarim... A njemu je obraz dobio tamnocrvenu boju, i vidim: sve je shvatio, teku mu suze po tom obrazu. Po još svežim ožiljcima... Ni sama ne verujem šta govorim: ’Da, udaću se za tebe.’

okružava