Dejvid Van

Ne možemo zaista poverovati da su postojali dinosaurusi jer ne možemo da zamislimo toliki vremenski raspon. Možemo da vidimo njihove kosti i da kažemo da znamo kako su se kretali brontosaurusi i kolikim vratom su vitlali kroz vazduh, ali to nije isto što i verovanje. Verovanje je mnogo bliskije, mnogo intimnije od znanja. Dinosaurusi su se desili u drugom svetu. Ali ubijanje je i dalje tu. Ubijanje dolazi iz prošloga sveta i preklapa se s ovim našim, i ako smo u stanju da dopremo do njega, naši životi se dupliraju.

Biblija slavi mnoga ubistva. Golijat je bigfut, raniji i zverskiji oblik čoveka, i to je ono što najviše želimo da ubijemo, svoje suparnike, neandertalce i divove i druge, ranije čudovišne forme sebe samih. Ubijajući lovokradicu, ja sam, poput Davida, samo branio svoju porodicu i našu zemlju i naš zakon. Bio sam na strani Boga. „… i daću danas telesa vojske filistejske pticama nebeskim i zverima zemaljskim i poznaće sva zemlja da je Bog u Izrailju“

Velike boginje i kuga. Veliki potop. Jezik pretvoren u mrmljanje. Ponovno i ponovno brisanje čovečanstva. Biblija govori o našoj borbi protiv Boga. I nekako ispada da smo mi moćniji i to samo zbog naše volje, naše upornosti. Mi odbijamo da nestanemo s lica zemlje.

Taj talas što se lomi nad vama i sunce koje sija kroz njega a svaka šara na svetu je vidljiva, otkrivena, i božja kazna ne znači ama baš ništa jer ne možete osetiti da ste bili loši, jer niste tu oduvek, samo ste se zatekli na tom brdu kada je talas naišao.

Pohađao sam časove veronauke nedeljom otkad znam za sebe. To je jedini ustupak moga oca religiji. On nije išao u crkvu, već je slao mene, svoga jedinoga sina u svoje ime, ha-ha.

Jedini istinski trik je onaj kojim se prevari smrt, jer smrt je jedini istinski bog.

Noje je živeo devetsto i trideset godina. Ali mi smo privremeniji, sazdani od praha ali ispunjeni žeđu. Praha koji nema mira. I to je volja božja, da tako surovo učini da prah može da misli i da oseća žeđ dok hodi.

Biblija stanuje u pustinji. Svi potičemo iz pustinje. Suđeno nam je da hodamo po suvoj zemlji, dok duva suvi vetar. U toj pustopoljini ne može da raste ništa sem retkog busenja visoke, suve trave. Horde smo što se peku na suncu, presipamo se iz šupljeg u prazno, lutamo u beskrajnim seobama, a opet nas ima.

Trajanje. Priroda nudi trajanje, pouzdanje da će momenat u kome paničimo i kada smo uhvaćeni u klopku, i u kom ćemo hteti da budemo bilo gde drugde, trajati i rasti, čineći da sve bude još gore. Ovaj svet je izmišljen iz razlogâ koji nas ne uzimaju u obzir, ali mi to zaboravljamo i potcenjujemo.

Strah ne zna za kompas. Svet se okreće i nakrivljuje i ne ume da stoji u mestu.