Virdzinija Vulf

Đavolski je bio taj deo nje – ta hladnoća, ta neosetljivost, nešto vrlo duboko u njoj, što je ponovo osetio jutros kad je razgovarao s njom; nekakva neprobojnost. Pa ipak, nebo mu je svedok da ju je voleo. Imala je čudnu moć da svira na tuđim živcima, da tuđe živce pretvori u strune violine, da.

zatim ona otvori oči: kako ruže izgledaju sveže poput čistog, složenog rublja iz perionice stavljenog u pletene plitke korpe; i taj tamni i ukočeni crveni karanfil što podiže glavu i sve te mirisne grahorice što se šire u vazama, plemenita ljubičica, snežnobela, bleda

. To je njen život i, nagnuvši se nad sto u holu, ona se predade tom uticaju, oseti se blagosloveno i pročišćeno, i reče samoj sebi, dok je uzimala beležnicu sa zapisanim telefonskim porukama, da su takvi trenuci pupoljci na drvetu života; oni su cveće u tami, pomisli (kao da neka ljupka ruža cveta samo za njene oči); nije nikad verovala u Boga; ali utoliko pre, pomisli, uzimajući beležnicu, čovek mora u svom svakodnevnom životu da plaća