Elizabet Maknil

„Neobično je da muškarac ima mačke“, kažem, „zar ne?“

„Neobično je da muškarac ima mačke“, kažem, „zar ne?“

Mačke su se naizmenično uvijale oko mojih golih nogu.

Kad bismo završili, on bi odlazio u kuhinju da opere sudove i skuva kafu –

Onda bi mi čitao, ili bi svako od nas čitao svoju knjigu. Kad bih podigla pogled, to je bio znak da mi okrene stranicu.

Povlači ruku s mog lica i umače palac u moju čašu vina; tečnost, tamnocrvena u čaši, postaje rozikasta i providna na njegovoj koži. Kvasi mi usne. Palac pomera polako, usne su mi opuštene pod njegovim dodirom. Zatim prelazi preko mojih gornjih zuba sleva-nadesno i nazad, preko donjih zuba zdesna- -nalevo. Konačno, palac mu se spušta na moj jezik. Razmišljam, ne uzrujavajući se, opušteno: usred bela dana smo...