Marko Šelić

Uzme se jedno sunce u dostojanstvenom zalasku, koje ume ono što mnogim ljudima izmiče: da stari tako da ga se zenit ne stidi.

Samo uđi u njegovo gravitaciono polje i ono što te muči rastočiće se, makar načas, na proste činioce. To je redak dar: umeće da pojednostaviš stvari, a da ih ne upriprostiš.

On je iz vremena kad se samo jednom odlučivalo ko si, i to si ostajao.

govorio je o bezuslovnoj ljubavi. U vezama, u prijateljstvima, u svemu tražimo to, ali gde god poseješ ljubav izraste i korov uslova, svugde, samo ne u ljubavi dece i roditelja. Otporna je na svaki ožiljak, na svaku štroku i garež, čak i na duševnu izobličenost.

kao mali, mislio sam da neće biti sledećeg dana ako uradim nešto loše. Da naše greške i nedovršenosti imaju neke veze s kosmosom, da se jezičak na svevagi pomeri, da se još jedna crna tačka upiše u veliko belo i naruži ga, da se nešto nesamerljivo važno, negde, nepovratno rasharmonizuje, neka zvezda umine, neka žica u kulisama praporetka otkine, neki kapilar u oku boga pukne.

Ljudi imaju potrebu za maštanjem zato što imaju potrebu za kontrolisanjem.

Nepremostivo je: mi mislimo da je smrt kraj života, a oni, izgleda, da je smrt cilj života.

Od svakoga treba tražiti samo ono što može da pruži, tako veli mudri kralj.

uvek je razumeo sebe kao jedno uzgred, kao tek vedro prisustvo u tuđim životopisima.

Uveren sam da čak i sopstvene misli posmatra tako: stojeći sa strane, nasmešen