Marko Šelić

Kad je čovek uznemiren, njegovoj pažnji je nasušno potrebno da grozničavo obrađuje bilo šta.

Ništa nisam dogledao, ništa nisam saznao, čestice one tvari od koje su snovi satkani razroje se uvek u taj istovetni čas.

Droge me nikad nisu zanimale, ali ponekad shvatam šta narkomani rade: zaljubljeni su u tu moć… diskonektovanja od sveta oko sebe.

O ljubavi i smrti uglavnom nema šta da se kaže. Preveliko je.

Ljudi poput nas, slavni kapirači različitosti, nadobudno misle da su dosegli plafon liberalnosti, ali možda samo nismo naleteli na pravi izazov.

Ko dovoljno dugo govori, neminovno će se odati kroz ono što kaže i što namerno izbegava da kaže – reče dobri Jung.

Rodiš se i shvatiš ih zdravo za gotovo; ostatak života makar jedan deo tebe igra po glavi fliper na čijoj kuglici piše „ko su, zapravo, ovi ljudi?“. Sve je bilo lakše dok su se zvali Tata i Mama; kad jednom shvatiš da im to nisu imena nego uloge, da oni nisu figure nego osobe, tu počinje bal.

svaki slogan mi je sumnjiv čak i kad je jezgrovit; upaljaču sam odavno dopustio da bude samo upaljač i od njega jedino želim da radi. Volim muziku koja mi ranije nije imala nikakvog smisla, drugačije razumem pisce koje sam i ranije voleo, a i one koje možda nisam, u neke ideologe više uopšte ne verujem, a nekim drugima s vremenom sam više poverovao.

Nije to ljubav, kažu, ali poštujemo se. Zato i prave svadbu, da odaju poštu lešu svoje sreće. Matičar je tad mrtvozornik, tegli onaj svoj pozamašni Osvetarijum i beleži imena u tu knjigu emotivno umrlih.

to je komentar iz njenog repertoara palanačkog moralisanja.