Petar II Petrović Njegoš

У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!

Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!

Чашу меда јошт нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда, 565
смијешане најлакше се пију.

Вук на овцу своје право има
кâ тирјанин на слаба човјека.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!

нит’ што збориш нити нас отршаш,

Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,

све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, 15

из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;

од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.

Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?

Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.

Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,

све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.

Сваки нешто, не остаде ништа; 25

страшило је слушат што се ради!

Мален свијет за адова жвала,

ни најест га, камоли прејести!

А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,

једна сламка међу вихорове, 35

сирак тужни без нигђе никога…

Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ми плача ни молитве; 40

у ад ми се свијет претворио,

а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино!

О кукавно Српство угашено,

зла надживјех твоја сваколика, 45

а с најгорим хоћу да се борим!

Куго људска, да те Бог убије!

Али ти је мало пô свијета 50

те си својом злошћу отровала,

но си отров адске своје душе

и на овај камен избљувала?

Мала ти је жертва сва Србија

од Дунава до мора сињега? 55

На трон сједиш неправо узети,

поносиш се скиптром крвавијем;

хулиш Бога с светога олтара