Miloš Đorić

biti u životu znači uživati. I da uživati znači umirati. Da umirati znači davati. I kako bi se što više dalo umirati treba sporo. Učite umiranju od Sunca.

kojem niko nije smeo da kaže da je debeo, ali koji sasvim dobrodušno govori ostalim ljudima kako su smršali.

demokratski je danas i Kongo, demokratsko je i Kosovo. Tada, ovih 49% krene da se bori protiv ovih 51%, manjina postane većina. Na demokratskom glasanju, oni još uvek neodlučni se pridobiju za po koji kontejner banana iz Ekvadora, koje su zapravo besplatne, jer je važnije nešto drugo belo što se spakuje među njih. Koje će pomoći da sakriju svoje sopstveno crnilo. Nafta sada može da se prodaje po povoljnim cenama, voze se tenkovi, traktori i automobili. Poneko, ali samo poneko, strada u nekoj od saobraćajnih nesreća, prevrne se neki tanker u okeanu. Ali ljudi žele da putuju još brže, još dalje. Jer negde tamo je nekako bolje. Od onog istog čelika se naprave avioni, u njega sednu ljudi i voze se 10 sati. Za deset sati leta "Boeing 747" potroši 20 000 litara kerozina. Vedar dan više nikad, to nisu oblaci gore iznad, to je mreža belih tragova izduvnih gasova, oni se razlivaju i padaju polako umesto pahulja. I uvek će biti neko drugi kriv zbog toga što delfin cvili u okeanu punom plastičnih flaša i kesa, gume. Doći će po neki borac za ekologiju, za životnu sredinu, protiv klimatskih promena, naravno svojim novim klimatizovanim automobilom do plaže na kojoj nasukan leži kit prekriven otpacima - folijom za ukrašavanje poklona, ponekim kondomom i omotom čokolade. Prići će tom jadnom kitu i, naravno, uslikaće ga fotoaparatom. Biće i suviše jako Sunce, vratiće se onda do obližnjeg motela. Možda kupi neki sladoled uz put. Ili bilo koji drugi ukusan produkt Imperijalizma što na sebi ima ugraviran bar-kod.