Šarlot Bronte

Baš si slepa. Kada bi samo mogla da ih otvoriš i vidiš svoju prokletu glupost! Nijedna žena ne može da očekuje nikakvo dobro od laskanja svog pretpostavljenog, koji čak i ne misli da se njome oženi; svaka je žena luda koja voli i pati zbog neuzvraćene ljubavi, a mora da ostane skrivena; a još je veća luda ako pusti da se za tu ljubav dozna ili odgovori na nju; to će je povući u ponor, odakle se ne vraća.

Poznato je da je vrlo teško isterati predrasude iz srca ljudi čija duša nikada nije bila oplemenjena obrazovanjem; one su ukorenjene kod njih kao korov u kamenju.

Biću odsutan petnaest dana – za to vreme razmislite o mojoj ponudi; i ne zaboravite, ako je odbijete, ne odričete se mene, već boga. On vam otvara uzvišenu službu preko mene, i samo kao moja žena možete stupiti u tu službu. Odbijete li da budete moja žena, zauvek ćete ostati na mračnoj stazi zadovoljstva i gole sebičnosti. Strahujte u tom slučaju, jer ćete biti ubrojani među one koji su se odrekli vere i koji su gori od nevernika.“

Kakvo divno osećanje! Izvuklo je i obasjalo ono što je najbolje u meni: istinski sam živela samo u njegovoj blizini, kao i on u mojoj. Iako je bio slep, osmesi su zaigrali preko njegovog lica, radost se pojavila na njegovom čelu, i crte su se ublažile i zagrejale.

Sva melodija zemlje skupljena je u glasu moje Džejn. Sve sunčeve zrake osećam u njenom prisustvu.“

Da se žrtvujem? Šta ja žrtvujem? Glad za hranu, iščekivanje za zadovoljstvo. Da budem privilegovana da zagrlim onoga koga najviše cenim – da stavim usne na onoga koga volim – da se odmorim na rukama onoga kome verujem: znači li to žrtvovati se? Ako je tako, onda zaista uživam da se žrtvujem.“

Znam šta znači živeti potpuno s bićem koje najviše volite. Smatram sebe najblaženijim stvorom – blaženijim nego što to reči uopšte mogu da izraze, jer ja sam život svoga muža, kao što je i on moj.

Nijedna žena nikada nije bila bliža svome suprugu od mene, više kost njegovih kostiju i telo njegovog tela. Ne znam za umor u Edvardovom društvu, kao ni on u mome; oboje znamo kako nam srca biju u odvojenim grudima. Prema tome, mi smo uvek zajedno. Biti zajedno za nas znači što i biti slobodan u samoći i veseo u društvu. Mislim da razgovaramo tokom celog dana. Govor je za nas samo življi način mišljenja. On uživa sve moje poverenje, i posvetio mi je svoje. Mi se potpuno slažemo po karakteru, a rezultat slaganja je savršen.

Video je prirodu – video je knjige kroz mene; i nikada se nisam umorila gledajući umesto njega i prepričavajući izgled polja, drveća, grada, reke, oblaka, sunčevih zraka – predela, vremena oko nas – nastojeći da mu tako, pomoću zvukova, utisnem sve ono što svetlost nije mogla da pruži njegovom oku. Nikada se nisam zamorila čitajući mu, nikada se nisam zamorila vodeći ga onamo kuda je želeo: da učinim za njega sve što zaželi. I sa zadovoljstvom sam vršila službu, potpuno i predano, uprkos njegovoj žalosti, jer je on to zahtevao bez bolnog stida i poniženja. Voleo me je tako iskreno da se nije ustručavao da se koristi mojom pomoći: osetio je da ga neizmerno volim, i ovo ukazivanje pomoći bilo je, u stvari, moja najdraža želja.

Svesna sam da moram da prikrivam ta osećanja, moram da uništim nadu, ne smem da zaboravim da on ne može da me voli. I kada kažem da sam njegovog kova, to ne znači da imam njegovu moć uticaja i njegovu čaroliju da osvajam, već samo da imam izvesne zajedničke poglede i ukuse. Prema tome, moram neprestano da ponavljam da smo zauvek rastavljeni: ali, i pored svega toga, dokle god dišem i mislim, moram da ga volim.“