Dušan Nedeljković

Ivan je odavno shvatio poentu sadašnjeg sistema života na našoj planeti. Ako ti nešto treba, to kupiš. Bilo da se radilo o fizičkom izgledu ili ugledu. Fuck it all!

Ona je nežno žensko, rođena da veze, plete, obrađuje cvetnu baštu, gaji dečicu, piše pesme, da bude balerina, igra na balovima, da ide kod frizera i u solarijum, da kuva, pegla, puši. Tamara je u dubini duše bila kivna na ružne žene. One su joj život uništile. Klara Cetkin i Roza Luksemburg? Nedojebane kučke. Jebo ih Osmi mart.

„Koji je danas dan?“, pitao se tog jutra. „Da li je danas juče, sutra ili naprosto danas?“

Novinari u Srbiji su zaista poput ameba. Alavi su na kintu, spremni za manipulaciju, ali skloni improvizaciji u želji da se iskažu i dodvore poslodavcu.

Sunce više nije tako jako besnelo nad Beogradom, pa je napolju bila krajnje pristojna temperatura. Tamara je bila u novoj, lakoj letnjoj haljini boje pomorandže.

Plovidba uz reku simboliše povratak divljem, iskonskom, kroz postepeno skidanje materijalnih i moralnih privida s civilizovanog bića. Čovek ponovo postaje dete, u stvari ljudsko biće ponovo postaje životinja.

A znaš da te laže. Ali, ajde. Jak je, trebaće ekipi. Primiš ga, opametiš, nateraš da se odrekne Partizana i zavoli Zvezdu, daš mu par ploča da presluša, nateraš da iščita bitne knjige, naučiš da pliva na Adi. Voilà! Eto nama janičara! Ti su mrzeli seljake više od nas beogradskih etnika.

S godinama čovek gubi interesovanje za sve drugo osim za sebe. Mene su preokupirale moje manije i preispitivanja. Strah od straha, da li previše pušim, da li će mi se dići kara kada natrčim na Moniku Beluči, da li će Zvezda uzeti titulu. Ne mislim toliko na decu više. Na ženu uopšte. Ali ih ne napuštam. Ne bi bilo lepo od mene.

Ništa nije tužnije na svetu od prazne Marakane.

Posle prvog derbija nakon petooktobarskog prevrata skinuli smo ga i otišli sa tribine u legendu. Moj predlog za transparent, sećam se, bio je: „Beograd–Sadizam–Hedonizam“, ali smo zaključili da je suviše uman.