Almudena Grandes

ono što se čini nenad­maš­nim sa dva­de­set godi­na, može posta­ti bolje nakon neko­li­ko dece­ni­ja.

Dik­ta­tu­ra sve što dotak­ne pre­tva­ra u sra­nje, veruj mi.

Bila je tako mla­da da je na obra­zi­ma još uvek nosi­la ruži­ča­sto rume­ni­lo detinj­stva.

Možda je jedi­ni spas hoda­ti sam,

ispra­zni­ti dušu od nežno­sti

i ispu­ni­ti je dosa­dom i ravnodušnošću,

Čistoća je bila ret­ka oso­bi­na kod dušev­nih bole­sni­ka, dosto­jan­stvo neu­o­bi­ča­je­no, ali niš­ta nije bilo tako čud­no kao kre­ta­nje nje­nih prsti­ju pre­ko dir­ki kla­vi­ra.

Sumrak i on bi se tada spa­ja­li u jed­no, u kišu, tamu, nebo pre­kri­ve­no crnim obla­ci­ma u ljud­skom obli­ku. Čak ni jaki kon­tra­sti let­njih zala­za­ka sun­ca nisu zau­sta­vlja­li nje­go­vu unu­traš­nju kišu, jer je pakao u kome je živeo bio neo­se­tljiv na vre­men­ske pri­li­ke, na godiš­nja doba, na sve­tlost.

Para­no­ja je vrlo miste­ri­o­zna bolest, zato što ne uti­če na inte­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti. Para­no­i­ci se kreću, govo­re, pa čak i rezo­nu­ju kao zdra­vi lju­di, ali ne na osno­vu istih pre­mi­sa, jer nji­ho­va bolest ozbilj­no iskri­vlju­je stvar­nost...

živi­mo u civi­li­zo­va­noj zemlji, zar ne, svi zlo­čin­ci ima­ju pra­vo na odbra­nu

Ko sam ja da odlu­ču­jem ko ima pra­vo da živi, a ko tre­ba da umre?

Ko ima pra­vo da zabra­ni ljud­skom biću da se ože­ni i dobi­je decu zato što je nizak, ružan, ili ima nasled­nu bolest, ili crnu boju kože?