Ivana Dimić

Čuvao je uspomene u paučinastoj pomračini, krotio je želje molitvom i nije zazirao od svojih slabosti. Nekoliko puta je bio nesrećan, živeo je povučeno i dugo i umro s osmehom. Ljubavi iz njegovog srca sačuvane se u kosmičkim notama i danas ih nazivaju ukrasom svemira.

Naravno da grešim, ja to stalno činim, ceo moj život je vez sačinjen od netačnih procena, neuvremenjenih postupaka, kukavičkih povlačenja, loših rizika, i samoće, samoće, samoće. Svi su moji izbori za osudu, a sad je najzad došla na red potpuna katastrofa. Nemam ništa da priložim u svoju odbranu, sve je takvo da ne može gore biti.

Pa ipak je u meni ljubav opstala i na život više nemam primedbi

Ako sumnjaš, skoči“, čula je šapat iz dubine svog bića, „baci se u ambis bez garancije da će da ti izrastu krila.“

Moraću, uprkos stravi koja me obuzima, da savladam mnoge svoje smrti vaskrsavajući. Svakog jutra, još jedanput, i opet, i ponovo.“

Sva je prilika da će život proteći od nepravde do neprilike, i čovek može da ga proživi a da se ne zapita je li nekome nešto dužan, može li štogod sam da učini i koliko je i zbog čega srećan, a da nikad nije bio ni gori ni bolji od drugih. Tako nikada neće uspeti da vidi kako nesreća može da pomogne sreći da se pojavi i kako onom kome je nanela najveći bol, smrt može da daruje mudrost i mir.

Najbolje bi bilo primeriti se prema onom što su još stari Rimljani preporučivali u svojoj poslovici: „Žuri polako!“ A tome se može dodati: „I ne goni svoje srce, pusti ga da te vodi, to je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara.“

Život, dakle, teče, definisan je vremenom i čovek nema izbora. Čak je i smrt od sumnjive pomoći ako se iz njenog ugla posmatra. Ostaje da se tumara, sapliće i nastoji. Sabira i rasipa trajanje. Dok životni put čoveka troši, muči i uči, a iskušenje, istina i ljubav niču kao krajputaši.

bi čovek mogao da predvidi šta će sve činiti sadržaj njegove sudbine, ne bi morao iz naknadnih doživljaja da se uči mudrosti. Bio bi odmah spreman sa umećem na dlanu. Kako bi uzorno bilo življenje sa takvim rajskim prospektom, kakav bi sklad i celovitost zavladali. Svako bi u svakom danu umeo da bude pravedan i srećan! Vreme bi od zasićenosti savršenstvom moglo da se zamrzne u sliku jedne tek ubrane bele lale.

Ali život traje.

Došlo je proleće. To je prilika koju ne treba ni po koju cenu propustiti. Svejedno što proleće ima sklonost da se ponavlja i da svake godine ponovo dođe u manje--više istom obliku. Takođe treba zanemariti i to da čovek, što je stariji, teže podnosi klimatske promene. Da ne govorimo o tome da onaj ko se nagledao mnogih proleća, neće ništa naročito novo imati da doživi.

Ali stvari ne stoje baš sasvim tako. Prvo, život ne pruža mnogo prilika da se čovek raduje, pa je nerazumno da preskače one koje mu se bez nadoknade nude. Drugo, možda je ovo proleće poslednje u nečijem životu, pa će to što je propustio da mu se obraduje, doprineti ukupnoj rastuženosti kosmosa. I treće, kad se već toliko puta radovao proleću, što se ne bi potrudio da se obraduje i ovog puta. Od toga nikom neće biti gore, a čovek će dati svoj mali ali značajan doprinos da se zaceli ranjeni svemir. I možda će, makar na trenutak, zaustaviti put kojim svet hrli u sunovrat.

Jednog dana minuće me sva tuga, sve odbrambene misli i svi strahovi. Jednog dana svešću se na svoju suštinu i moći ću da prestanem da nastojim. Prostor će se razdesiti i vreme će me otpustiti. Nastaće sveopšti sklad i potpuni mir. A dotle ću trpeti, jer nemam izbora. I trudiću se da se sebi svidim, da me ne bi posle u večnosti nervirala uspomena na jedan besmisleno nepotpun život.