Milan Jovanović Stojimirović

Из те су се атмосфере родиле и оне нечувене хајке на све оне који нису били обреновићевци и либерали, што је довело и до крваве Тимочке буне, као и до Сливнице, кад сељак није хтео да се бори за чување одредба Берлинског уговора, односно за његову исправку у правцу Трна и Видина… Београд је тада био поприште једног великог политичког врења, жариште једне епске политичке борбе и позорница једне веома интересантне политичке историје. Било је ту пуно захукталих страсти, великих духовних немира, страсних полемика, које су, по некима, изгледале јалова преговарања и празне збрке, опасне по наш национални опстанак. Лондонски Стандард је зато писао да Србију треба здробити и поделити, Беч је стајао на гледишту да је Београд гнездо стршљенова, нервозно место Европе, бунтовнички логор, тле одметнуто од европске цивилизације, неконтролисана барутана и станиште превратника. Аустрија је хтела да уништи тај „осињак Балкана“, како је Србија називана чак и у неким земљописним уџбеницима за децу. Али је утоме дошао 29. мај 1903, који је З. Тајсић назвао великим „курбаном“, узиданим у темеље једног новог демократског „стања“, а слободарски Београд је и даље сматрао да треба уништити и Турску и Хабзбуршку царевину, а да и Србија, онако како је то предвиђао Светозар Марковић, мора да ишчезне у једном већем и логичнијем појму, ради уједињења са осталом својом браћом…

Доњи део Вишњичког пута почињао је од Видинске улице, па је водио ка Роспи ћуприји, која је била за старе Београђане крај света. За тај мостић је везивана легенда да га је подигла нека блудница у знак покајања за своје грехове (јер реч „роспија“ значи блудница).

Уз њега је почињала Ботаничка башта, коју је краљ Милан поклонио Универзитету у спомен на свога деду, господар Јеврема, па се зато и звала Јевремовац,

Стари Београд се неповратно губи и уступа место савременом велеграду.

На Великом Калемегдану су у то време лети приређивани и концерти, као и вечерње забаве, зване кермеси, које су биле организоване као балови „у слободи“,