Goran Skrobonja

Možda je ludak jednostavno manjina koja broji jednog pripadnika. U nekom trenutku znak ludila bilo je uverenje da se Zemlja okreće oko Sunca; danas je to verovanje da je prošlost nepromenljiva.

„Nisam razumeo da Ilon počinje od misije i kasnije nalazi način da joj omogući da finansijski bude delotvorna“, kaže on. „To ga i čini pravom silom prirode.“

A ako svi ostali prihvate laž koju Partija nameće – ako svi zapisi pripovedaju istu priču – onda laž prelazi u istoriju i postaje istina. „Onaj ko kontroliše prošlost“, glasio je partijski slogan, „kontroliše budućnost: onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost.“ A opet prošlost, premda po prirodi promenljiva, nikada nije bila promenjena. Šta god bilo istina sada, bilo je istina odvajkada i uvek će to biti. Veoma jednostavno. Bio je potreban samo beskrajan niz pobeda nad vašim sopstvenim pamćenjem.

Pravoverje znači odsustvo mišljenja – odsustvo potrebe za mišljenjem. Pravoverje je nesvesnost.

Vlast nije sredstvo, već cilj. Ne uspostavlja se diktatura kako bi se sačuvala revolucija; revolucija se sprovodi kako bi se uspostavila diktatura. Cilj progona je progon. Cilj torture je tortura. Cilj vlasti je vlast.

mu se da instinktivno zna ko će opstati, a ko propasti:

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

To što ste u manjini, pa makar ta manjina brojala i samo vas, ne znači da ste ludi. Postojala je istina i postojala je neistina, i ako se držite istine čak i protiv celog sveta, niste zbog toga ludi.

„To mi nalaže jedino ljubav koju prema njoj osećam, kao i njena ljubav prema meni. Ništa drugo ne znam, osim da sam bila uz nju otkad je došla kući, i da mi se poverila. Ništa drugo ne znam osim ponečeg o njenom karakteru i njenom braku. O, gospodine Harthause, mislim da ste isto to znali i vi!“

Bio je dirnut u praznini koju je trebalo da ispunjava njegovo srce – u tom gnezdu punom mućkova, gde bi nebeske ptice inače živele da nisu odatle oterane – njenim gorljivim prekorom.

„Ja nisam čovek visokog morala“, reče on, „i nikad se nisam ni pravio da imam takav karakter. Nemoralan sam onoliko koliko potreba nalaže. Jednovremeno, molim vas za dopuštenje da vas uverim kako nisam imao nikakvih zlih namera – da uznemirim gospođu o kojoj sada razgovaramo, niti da je zlosrećno kompromitujem na bilo koji način, da se obavežem bilo kakvim izlivom osećanja prema njoj a da ona nisu u savršenom skladu – zapravo – s ognjištem doma, niti da iskoristim bilo kakvo preimućstvo zbog toga što je njen otac mašina, njen brat mamlaz ili njen muž medved; ali sam klizio iz koraka u korak savršeno i dijabolično neosetno, da mi na pamet nije padalo koliko je ta lista duga sve dok nisam uzeo da je pregledam. Pri čemu nalazim“, reče gospodin Džejms Harthaus, u zaključku, „da ona zapravo obuhvata nekoliko tomova.“

Iako je sve to rekao na svoj olaki način, činilo se, ovog puta, da je to svesno glačanje krajnje ružne površine. Poćutao je načas; a onda je nastavio pribranije, premda s naznakama ljutnje i razočaranja koji se nisu dali izgladiti.

„Posle onog što mi je predočeno, na način u koji nikako ne mogu da sumnjam – ne znam ni za jedan drugi izvor iz kojeg bih to mogao tako spremno da prihvatim – osećam se obaveznim da kažem vama, kojoj je povereno ono što ste pomenuli, kako ne mogu odbiti da razmišljam o mogućnosti (koliko god ona neočekivana bila) da više ne vidim tu gospođu. Za to je sva krivica na meni i – i – ne mogu reći“, nadoda on, dosta teško nalazeći reči kojima bi zaključio, „kako gajim bilo kakva optimistična očekivanja

direktiva zapravo nije donesena kako bi se zaštitio eko-sistem, već da bi najveći deo čovečanstva bio držan u dužničkom ropstvu vlasti i korporacija pod maskom uzvišenog cilja.