Ejmor Touls

ednje dane proleća.

Drugim rečima, biti korak ispred u romansi veoma je zamorno. Ali biti korak iza? Biti zaveden? Ah, pa za to je potrebno samo se zavaliti u stolici, pijuckati vino i na svako pitanje odgovoriti prvim što vam padne na pamet.

Jer ako čoveka zadesi sreća da ga iz gomile izabere jedna plahovita lepotica, zar ne bi trebalo da očekuje da će ga i otkačiti bez mnogo prenemaganja?

Ali kako je grofica Rostova volela da kaže: da nas strpljenje ne izdaje tako lako, teško da bismo ga cenili kao vrlinu…

„Druže! Druže!“

Ah, druže, pomislio je grof. To je reč za epohu…

Kada je grof bio dečak u Sankt Peterburgu, ta reč se retko sretala. Večito se šunjala iza fabrike ili ispod stola u krčmi, a povremeno je ostavljala trag šapa na sveže štampanim pamfletima koji se suše na podrumskom podu. Sada, trideset godina kasnije, bila je to reč ruskog jezika koja se najčešće čula.

Jer premda je grof bio veoma dirnut Miškinom sentimentalnom šetnjom po Nevskom prospektu i romantičnim stihovima, te stihove uopšte nije napisao Miška. Poticali su iz pesme koju je Majakovski izgovorio dok je stajao na stolici još tamo 1923. godine. A razlog što ih je Miška citirao nije imao nikakve veze sa danom kada ga je Katerina prvi put uhvatila za ruku. Citiranje stihova, a i samo pisanje pisma, izazvala je činjenica da se četrnaestog aprila Vladimir Majakovski, veliki pesnik revolucije, ubio tako što je pucao sebi u srce.

Možda je neizbežno, kada nam je život u stanju promene, da uprkos udobnosti kreveta nećemo moći da zaspimo zato što se rvemo sa strahovima – bez obzira na to koliko veliki ili mali bili, koliko stvarni ili izmišljeni.

Jer su sa bioskopom Jenkiji izgleda otkrili kako da umire čitavu radničku klasu po ceni od deset centi nedeljno.

„Holivud je ubedljivo najopasnija sila u čitavoj istoriji klasne borbe.“

da će čoveka u životu zadesiti razne vrste nedaća; i da će, ako čovek ne ovlada svojim okruženjem, ono zasigurno ovladati njime