Franc Kafka

Jer ovde se čovek nije smeo nadati sažaljenju, i bilo je sasvim tačno ono što je Karl u tom pogledu čitao o Americi: ovde kao da su samo srećnici istinski uživali u sreći među bezbrižnim licima svog okruženja

Automobil je stao ispred jedne seoske kuće koja je, u skladu sa seoskim kućama bogatih ljudi u okolini Njujorka, bila šira i viša nego što je inače nužno za kuću na selu koja treba da služi samo jednoj porodici.

„Onda valjda treba glasnije da govorim?“, upita Karl. „Ne, vi imate jasan glas“, reče sluga.

„To morate“, reče i gospodin Polander, koji je takođe ustao. Čulo se da mu reči ne idu od srca

Uostalom, dok je tako stajao kraj gospodina Grina, sticao se jasan utisak da debljina gospodina Polandera nije zdrava, leđa su mu, premda masivna, bila malo povijena, stomak je izgledao mekano i nepostojano, pravo breme, a lice mu je delovalo bledo i namučeno.

Karl nije mogao čuti nikakvu zlobu u ovim rečima, rđava vest koja se čitave večeri krila u Grinu sad je bila preneta, i od sada je Grin delovao kao bezopasan čovek sa kojim se možda moglo govoriti otvorenije nego sa bilo kim drugim. I najbolji čovek koga bez vlastite krivice odaberu za glasnika tako tajne i mučne odluke mora delovati sumnjivo, sve dok je krije za sebe. „Ja ću“, reče Karl, očekujući potvrdu iskusnog čoveka, „smesta napustiti ovu kuću, jer su me primili samo kao sestrića mog ujaka, dok kao stranac nemam šta da tražim ovde.

Od radosti što sam srela zemljaka postala sam sasvim nemarna.

om, Karl je samo želeo da mu tim zamenjivanjima učini uslugu kakva se, smatrao je, na početku podrazumevala prema starijem kolegi, to nije trebalo da postane trajni običaj.

Često se čudio tome koliko su ostali sasvim pomireni sa svojim sadašnjim položajem,

„Pa mi smo vaši drugovi“, reče Robinson, a odvratne pijane suze navreše mu na oči.