Milorad Paviç

U svet se on sa lirom krete;

Pod nebom gde je pevô Gete,

Pesničkim ognjem punim snova

Usplamtela je duša ova.

Veštinu muza, skladnih sanja,

Izneverio nikad nije;

I njegov stih i danas krije

Večito lepa osećanja,

Svežinu mašte snažne, plodne

I čar prostote neophodne.

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

Ja ne bih srela vas zacelo

I ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

Možda bih jednom (ko će znati?)

Po srcu našla druga verna

I bila bih mu žena smerna,

A svojoj deci dobra mati.

Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’

Na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

oholost koja čini da se sa podjednakom ravnodušnošću priznaju dobri kao i rđavi postupci, što je posledica izvesnog osećanja nadmoćnosti,