Fredrik Bakman

Ali samo deca preuzimaju odgovornost isključivo za ono što su uradila, dok odrasli moraju da preuzmu odgovornost i za ono što su uzrokovali.

Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

Ona je volela da priča, a Uve je voleo da ćuti. Uve je kasnije pretpostavio da ljudi upravo na to misle kada kažu da neko dvoje dopunjuju jedno drugo.

„Kakva je to ljubav ako ostavite nekog kada postane teško? Ako ga napustite kada se pojavi otpor? Recite mi, kakva je to ljubav!“

Na železnici je radio pet godina. Onda je došlo jutro kada se ukrcao na voz i prvi put ugledao nju. Tada se prvi put nasmejao otkako je otac umro. I posle toga život više nikada nije bio isti.

Trudite se da budete dobar roditelj, na sve moguće načine, ali nikada ne znate kako da zaista uspete u tome. To nije težak posao. Samo je nemoguć.

Na ovom svetu ne postoji nijedan kreten koga barem neko ne voli

ljudi koji svoje živote posvete tome da postanu najbolji u nečemu, pre ili kasnije se susretnu sa istim pitanjem: „Zašto?“ Jer ako želite da postanete najbolji u nečemu, morate žrtvovati sve ostalo.

U svemu postoji granica posle koje dolazi do pucanja, i mada ljudi uvek kažu da je „sreća još veća kada imaš sa kime da je podeliš“, mi izgleda uporno verujemo da tuga funkcioniše obrnuto. A to možda nije istina. Dvoje ljudi koji se dave sa olovnim tegovima na nogama možda neće spasti jedno drugo ako se uhvate za ruke, već će samo dvostruko brže potonuti. Naposletku postane nepodnošljivo trpeti i tuđe slomljeno srce.

Nije razumeo ljude koji kažu da jedva čekaju penziju. Kako neko može da čitav život čeka da postane suvišan? Kakva to vrsta ljudi sanja o tome da sve vreme predstavlja teret društvu? Da ode kući i jednostavno čeka da umre. Ili još gore: da dođu po tebe i smeste te u neki dom zato što više ne možeš da se brineš o sebi. Uve nije mogao da zamisli ništa užasnije od toga. Da ti je potrebna pomoć drugih da bi otišao u toalet.