Tamara Kučan

,,Panika? To je izgovor za sreću kada veruješ da je ne zaslužuješ“.

Tužnije od smrti čoveka... Tužnije je gledati ljubav koja umire. Znaš li zašto? Zato što kad ljubav umire, čovek ostaje živ, ali zakopan...“

Kao da je prošla večnost od kada smo se rastali. Ništa strašno, brzo će proći večnost. Ništa strašno, ovo je samo noć. Ništa strašno, to su samo kazaljke... Kasne kada dolaziš. Žure kada odlaziš. Dolazio ili odlazio, čekao ili ispraćao, sat je pokvaren.

Bio si spokoj kome nemir nije mogao da se odupre. Bio si snaga svake slabosti u meni, koja je izgubila hiljadu bitaka. Bio si košmar, prokletstvo i iskušenje veće od svakog ’treba’. Bio si najpametnije ’ne treba’. Bio si sekunda... Ne ona potrebna grehu... Već ona u kojoj se čovek na aparatima probudi.

Ima nas žena koje ne plaši ni vatra, ni ono vratiće ti se. Ne plaši nas ni šapat dok prolazimo, ni preteći uprt prst, ni guranje laktovima, ni kikot, ni pogled koji nas lažno sažaljeva. Da li je poenta ove priče da treba biti grešnica i đubre i ponosno izgoreti? Ne. Ovo je priča bez poente. Nekada davno, jedna poenta je od mene napravila čudovište. Iako ni dan danas nisam sigurna da li sam srećno čudovište ili sam čudovište koje je imalo sreće... Hvala ti, poento! Makar nikada nisam bila kamen.

Mali je ovo grad da bi se bivše ljubavi i srušeni snovi mimoišli.

I šta ostaje posle svega? I šta ostaje kada shvatiš da te iste muke i dalje muče? Iste boli i dalje bole? Ostaje ti da vrištiš. Iz sve snage. Kao da si ružno sanjao... Samo, nažalost, nisi zaspao.

Ništa strašno, to su samo kazaljke... Kasne kada dolaziš. Žure kada odlaziš. Dolazio ili odlazio, čekao ili ispraćao, sat je pokvaren.

Bili mi grešni ili bezgrešni... Na kraju svi nosimo samo jednu etiketu... Mermernu, sa ispisanom godinom: od... do...

„Kada voliš, voliš u potpunosti. Kada voliš, ne odlaziš.“