Jan Martel

Zar to nije suština pisanja, selektivno preobražavanje stvarnosti? Njeno gnječenje da se iscedi suština?

svom radnom životu nemam da kažem ništa – sem da je kravata omča i da će, bez obzira na to što je okrenuta naopačke, zadaviti čoveka ako nije pažljiv.

Pisin Molitor Patel.

tako, u tom grčkom slovu koje izgleda kao koliba sa krovom od valovitog lima, u tom neuhvatljivom, iracionalnom broju pomoću koga naučnici pokušavaju da shvate kosmos, našao sam utočište.

Izabrati sumnju za životnu filozofiju isto je kao izabrati nepokretnost za način transporta.

Borba za dobro ne vodi se na otvorenom, u areni javnosti, već na maloj čistini svakog srca.

Odustajao sam. Odustao bih – da mi se u srcu nije začuo glas. Glas je rekao: „Neću umreti. Odbijam da umrem. Izvući ću se iz ovog košmara.

Savladaću sve prepreke, ma koliko velike delovale. Nekim čudom sam do sada preživeo. Sada ću čudo pretvoriti u svakodnevicu. Svaki dan će biti čudesan. Marljivo ću na tome raditi. Da, dokle god je Bog sa mnom, neću umreti. Amen.“

„Svet nije samo ovakav kakav jeste. On je i onakav kakvim ga doživljavamo, zar ne? A kada nešto doživljavamo, već mu nešto dodajemo, zar ne? Zar se tako ne stvara životna priča?“

Od krajnje nužde nema ničeg boljeg da vam pruži rešenost.

Život je rupa za virenje, sićušni, usamljeni ulaz u nešto ogromno – kako da se ne bavim tim svojim kratkim, uzanim, skučenim pogledom na svet?