На пример: праштање. Зар то „праштање“ није као оно „паметнији попушта“? Откуд паметнијем право да попусти глупљем? И ко има права опростити што је неопростиво? То може само Бог, из својих човеку недокучивих разлога, а не и човек, који своје границе мора познавати.

Ко тебе каменом, ти њега хлебом? Не, не, није могуће да је ово стварна поука. Па, Иван живот проводи хапсећи оне који су намерили да тако зарађују хлеб! Не може то бити Божја воља, неко нас је ту преварио. Чини, човече, доброга душманима својим; зашто? да би ти се, ваљда, слађе подсмевали?

Окрени и други образ? Ма, све да нећу! Не би ли и гаће да скинем?

Неко нам подваљује, нема сумње!

– Бог кад нас гледа, не цени нас по томе како то људи чине, него Он испитује шта нам је у срцу! Ако Бог погледа у нас и у срцу нашем не види сина свог Исуса Христа и његову љубав, шта је то што ћете му показати а да је вредно Његовог погледа!

– Марксизам се намеће као коначна истина, нешто што се не може оспоравати. Како критиковати доктрину која се огласила непогрешивом? Каква би се деспотија из тога могла родити? Укидате приватну својину, и намећете централно управљање, а идеја централног планирања води равно у диктатуру, јер је једино у диктатури могућа принуда без које су идеје планера неспроводиве.

– Деспотија? Диктатура? Па шта? – одједном се ражести Петровић. – Деспотија је будућност!